Sedmočlano veće Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava jednoglasno je donelo 17. januara 2023. godine presudu u predmetu Paun Jovanović protiv Srbije, kojom je utvrdio povredu zabrane diskriminacije podnosioca usled onemogućavanja da koristi ijekavicu tokom krivičnog postupka i povredu prava na pravično suđenje usled izostanka adekvatnog obrazloženja odluke Ustavnog suda o odbačaju ustavne žalbe. Presuda je objavljena na sajtu suda 7. februara 2023. godine.

U ovoj analizi osvrćemo se na glavne aspekte odluke ESLJP.

Podnosilac koristio ijekavicu tokom sudskog postupka, pa upozoren da koristi „službeni jezik“; Ustavni sud smatrao da nema „radnje“ koja se pred njim može osporiti  

Podnosilac predstavke je advokat koji je branio okrivljenog u krivičnom postupku pred istražnim sudijom Osnovnog suda u Boru. Prilikom saslušanja svedoka, istražni sudija je upozorila podnosioca da postavlja pitanja na službenom jeziku. Podnosilac je tražio da se to unese u zapisnik i naglasio da govori ijekavicu. Svi učesnici postupka su potpisali ovaj zapisnik.

Podnosilac je 7. marta 2013. godine podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu zbog diskriminacije kojoj je bio izložen tokom krivičnog istražnog postupka jer mu je uskraćeno pravo da koristi ijekavicu, koja ima isti službeni status kao ekavica. Naveo je da zapisnik nije verno odražavao šta se zaista dogodilo u sudnici i da istražni sudija nije želela da ispravi zapisnik. Ustavni sud je 10. februara 2015. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca, obrazlažući da nije postojala pojedinačna radnja u smislu člana 170 Ustava Republike Srbije koja bi se mogla osporiti pred njim, s obzirom na pravnu prirodu i sadržaj osporenog postupanja istražnog sudije.

Podnosilac se obratio i Visokom savetu sudstva koji je njegovu pritužbu prosledio Osnovnom sudu u Boru. Vršilac funkcije predsednika suda je pritužbu ocenio kao neosnovanu i uz dopis dostavio izjašnjenje istražnog sudije, koja je navela da podnosiocu nije uskraćeno pravo da koristi ijekavicu, već je od njega traženo da preformuliše jedno pitanje jer ga svedok nije razumeo. Takođe je navela da je događaj zabeležen u zapisniku onako kako je podnosilac zatražio. Vršilac funkcije predsednika suda je ukazao i na to da je podnosilac neprikladno okarakterisao ponašanje istražnog sudije kao „fašističko“.

Neosnovan prigovor Vlade da je podnosilac zloupotrebio pravo na predstavku

ESLJP je najpre razmotrio prigovor Vlade da je podnosilac zloupotrebio pravo na individualnu predstavku jer nije obavestio sud o pritužbi koju je podneo Visokom savetu sudstva, niti je istinito prikazao relevantne činjenice.

ESLJP je istakao da su se u spisima predmeta od početka postupka nalazili sporni zapisnik sa ročišta pred istražnim sudijom i kopija ustavne žalbe, koja po svojoj sadržini odgovara prigovoru koji je podnet Visokom savetu sudstva. Sud je posebno ukazao da se ni Ustavni sud, prilikom donošenja svoje odluke, nije osvrnuo na druga pravna sredstva, pa ni na pritužbu Vrhovnom savetu sudstva, zbog čega nije imao nijedan razlog da toj pritužbi pridaje dodatni značaj.

Takođe, sud je utvrdio da podnosilac nije dobio naknadu štete po pritužbi, pa nije imao nikakav razuman razlog da namerno ne spomene pritužbu tokom postupka pred ESLJP.

Sud je zaključio da iako je podnosilac trebalo da obavesti sud o podnetoj pritužbi, nema dokaza da je želeo da obmane sud u vezi sa relevantnim činjenicama.

Što se tiče opisa ponašanja istražnog sudije kao „fašističkog“, sud je smatrao da je ovaj termin neprikladan, ali je upotrebljen tokom postupka pred domaćim organima, zbog čega je irelevantan za postupak pred ESLJP.

ESLJP prekvalifikovao utuženu povredu prava, pa zatim adresirao pitanja prihvatljivosti predstavke na sopstvenu inicijativu

Podnosilac se pozvao na član 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima i član 1 Protokola br. 12 uz Konvenciju, ali je sud predstavku prekvalifikovao tako što je smatrao da je treba razmatrati samo sa aspekta člana 1 Protokola br. 12 (obe odredbe sadrže zabranu diskriminacije, ali je zabrana iz člana 1 Protokola br. 12 šira jer se odnosi na diskriminaciju u pogledu uživanja bilo kog prava i postupanja državnih organa, a ne samo u pogledu uživanja prava iz Konvencije).

Iako Vlada nije prigovorila na materijalnu prihvatljivost predstavke, sud je odlučio da adresira ovo pitanje po sopstvenoj inicijativi, upravo zbog razlike u domašaju zabrane diskriminacije po članu 14 Konvencije i članu 1 Protokola br. 12. Sud je utvrdio da je podnosilac, po tumačenju domaćih propisa od strane same Vlade, imao pravo da koristi ijekavicu u sudskom postupku, da se stoga predstavka odnosi na navodnu diskriminaciju u pogledu prava koja su izvedena iz domaćih propisa, i da je stoga prihvatljiva.

U meritumu, ESLJP utvrdio povredu zabrane diskriminacije

Sud je najpre podsetio na opšte principe utvrđivanja povrede zabrane diskriminacije, koji su isti u pogledu člana 14 Konvencije i člana 1 Protokola br. 12, a o kojima smo ranije pisali ovde.

Primenjujući ove standarde na činjenice ovog predmeta, sud je dao prednost sadržini zapisnika sa ročišta pred istražnim sudijom u koji je uneto upozorenje podnosiocu predstavke, u odnosu na usmene izjave stranaka. Zapisnik nije sadržao razloge zbog kojih je podnosilac morao biti upozoren na bilo šta, ali je očigledno da je upozorenje bilo upućeno samo podnosiocu predstavke, ne i advokatici suprotne strane koja je koristila ekavicu. Ovo je za ESLJP bilo dovoljno da zaključi da postoje indicije da ijekavica nije bila prihvatljiva za domaći sud, za razliku od ekavice. Takođe, u zapisniku ništa nije ukazivalo na to da je istražni sudija tražila da podnosilac preformuliše neko od svojih pitanja jer je bilo nerazumljivo. Sud je zaključio da je postojala razlika u tretmanu između podnosioca predstavke, kao govornika ijekavice, i advokatice oštećenog, kao govornice ekavice, i da je razlika u tretmanu bila zasnovana na upotrebi jednog od dva standarda srpskog jezika.

Sud je dalje smatrao da se podnosilac predstavke, koji govori ijekavicu, i advokatica oštećenog, koja se služi ekavicom, nalaze u poredbenoj situaciji, pošto se bave suštinski istom delatnošću – zastupaju interese svojih klijenata u krivičnom postupku i imaju važnu ulogu u sistemu krivičnog pravosuđa.

Konačno, pošto Vlada nije priznala da je podnosilac predstavke uopšte bio različito tretiran, nije ni argumentovala zbog čega bi različit tretman bio legitiman, razuman ili proporcionalan, pa stoga nije ispunila teret dokazivanja u pogledu opravdanja različitog tretmana.

Sud je ponovio da je legitimno pravo države da reguliše službenu upotrebu jezika u sudskim postupcima, uključujući i upotrebu različitih varijanti istog jezika. Ukazao je i na to da i Vlada i Matica srpska navode da srpski jezik ima ekavicu i ijekavicu kao dve varijante i da se obe varijante mogu koristiti u službenoj upotrebi. Sud je zaključio da nije postojalo objektivno i razumno opravdanje za nejednak tretman.

Sud je na kraju utvrdio povredu zabrane diskriminacije zajemčene članom 1 Protokola br. 12 uz Konvenciju.

ESLJP utvrdio i povredu prava na pravično suđenje pred Ustavnim sudom

Podnosilac predstavke se pritužio i na povredu prava na obrazloženu odluku pred Ustavnom sudom, koje je zajemčeno kao deo prava na pravično suđenje po članu 6 stav 1 Konvencije.

Sud je podsetio da član 6 stav 1 Konvencije zahteva od sudova da daju dovoljno razloga za svoje odluke. Ako se predmet odnosi na prava i slobode zagarantovane Konvencijom ili njenim protokolima, nacionalni sudovi su u obavezi da pritužbe ispitaju s posebnom pažnjom. Međutim, domaći sudovi ne moraju da detaljno odgovore na svaki argument stranaka, a domet obaveze obrazloženja varira od slučaja do slučaja.

ESLJP je uočio da je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu, što znači da se nije bavio njenim meritumom, ali da nije razjasnio zbog čega pretpostavke za postupanje po žalbi nisu bile ispunjene, odnosno zbog čega se osporeno ponašanje istražnog sudije ne smatra „pojedinačnom radnjom“ u smislu člana 170 Ustava. Ovo se nije moglo utvrditi ni iz same odluke ni iz javno dostupne prakse Ustavnog suda. Ustavni sud nije ukazao ni na to da li su postojali prethodni pravni lekovi koje je podnosilac predstavke trebalo da iscrpi, ni da li su mu bili na raspolaganju.

Referenca na član 36 stav 1 tačka 7 Zakona o Ustavnom sudu (prema kome: „Ustavni sud će odbaciti podnesak kojim se inicira ili pokreće postupak pred Ustavnim sudom: … kad ne postoje druge pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, utvrđene zakonom“) u odluci Ustavnog suda ne daje dodatna razjašnjenja, pošto se radi o nejasnoj odredbi. Po mišljenju ESLJP, ovakvo postupanje Ustavnog suda nije u skladu ni sa zahtevom da domaći sudovi sa posebnom pažnjom ispitaju pritužbe u vezi sa pravima i slobodama iz Konvencije i protokola, imajući u vidu da se podnosilac pozvao na član 14 Konvencije i član 1 Protokola br. 12 uz Konvenciju.

Sve ovo je dovelo sud do zaključka da je u specifičnim okolnostima ovog slučaja došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Konvencije zbog nedostataka adekvatnog obrazloženja u odluci Ustavnog suda.

Podnosiocu je dosuđen iznos od 2.000 evra na ime naknade nematerijalne štete i iznos od 95 evra na ime naknade troškova pred sudom.