Rečnik međunarodnog pravosuđa je namenjen lakšem razumevanju tekstova na sajtu „Srbija pred međunarodnim sudovima“. Rečnik obuhvata najvažnije pojmove u oblasti međunarodnog prava i pravosuđa, ali ne sadrži njihovu iscrpnu listu. Rečnik se stalno dopunjuje i ažurira.
Međunarodne organizacije, institucije i sudovi
Arbitar pojedinac (sole arbitrator) je pojedinac kome strane u sporu sporazumom poveravaju rešavanje njihovog spora.
arbitraža (arbitration) je način rešavanja sporova koji se ne odvija pred stalnim sudskim institucijama, već pred jednim ili više arbitara kojima su strane u sporu sporazumom poverile rešavanje njihovog spora. Jedna osoba koja rešava spor se naziva „arbitar pojedinac“, a više osoba „arbitražni sud“. Arbitraže mogu biti institucionalne, u kom slučaju neka arbitražna institucija pruža podršku u administraciji i sprovođenju arbitražnog postupka, koji se tada najčešće (ali ne i isključivo) i sprovodi u skladu sa pravilima postupka te arbitražne institucije, ili ad hoc, u kom slučaju ne postoji takva podrška arbitražne institucije.
Arbitražni sud (arbitral tribunal) je telo koje je po pravilu sastavljeno od neparnog broja članova (najčešće tri, a u kompleksnijim sporovima pet ili više), koje strane u sporu formiraju isključivo radi rešavanja jednog konkretnog spora. Arbitražni sud nije stalna institucija, već privremeno telo koje prestaje da postoji nakon što donese konačnu odluku kojom rešava konkretan spor i time ispuni mandat koji su mu poverile strane u tom sporu. Članovi arbitražnih sudova nazivaju se arbitrima.
Evropski sud za ljudska prava (European Court of Human Rights) je stalna sudska institucija osnovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Ima nadležnost u sporovima između privatnih fizičkih i pravnih lica, s jedne strane, i država, s druge strane, o kršenju prava iz Konvencije, kao i u međudržavnim sporovima o pravima i obavezama iz Konvencije. Takođe ima nadležnost da daje savetodavna mišljenja o tumačenju Konvencije. U pogledu Srbije, Evropski sud za ljudska prava ima nadležnost nad događajima koji su se dogodili nakon 3. marta 2004. godine. Ima 46 sudija, po jednog sudiju iz svake države članice Saveta Evrope, ali sudije ne predstavljaju države već postupaju u ličnom kapacitetu. U predmetima postupaju sudije pojedinci, odbori od troje sudija, veća od sedam sudija i Veliko veće od 17 sudija. Sedište suda je u Strazburu (Francuska).
Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo – UNCITRAL (United Nations Commission on International Trade Law – UNCITRAL) je supsidijarno telo Generalne skupštine Ujedinjenih nacija osnovano 1966. godine. Radi na harmonizaciji i unifikaciji međunarodnog trgovinskog (privrednog) prava. Ima 60 država članica koje predstavljaju pet geografskih regiona (američke države, azijske države, istočnoevropske države, latinoameričke i karibske države, zapadnoevropske i druge države) i glavne ekonomske i pravne sisteme sveta, a koje bira Generalna skupština na period od šest godina.
Komitet protiv torture (Committee against Torture) je telo sastavljeno od 10 nezavisnih eksperata pri Ujedinjenim nacijama. Nadzire sprovođenje Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka. Pored ispitivanja izveštaja država članica Konvencije, Komitet ima nadležnost i da vrši istrage, da razmatra pritužbe pojedinaca o kršenju njihovih prava, kao i međudržavne pritužbe.
Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova – ICSID (International Centre for Settlement of Investment Disputes – ICSID) je institucija za administriranje arbitražnih postupaka, koja deluje u okviru Grupe Svetske banke. ICSID je osnovan stupanjem na snagu Konvencije o rešavanju inveticionih sporova između država i državljana drugih država 1966. godine, i pruža podršku u arbitražama koje se sprovode pod okriljem ove konvencije. ICSID administrira isključivo arbitražne postupke o sporovima između država i stranih investitora koji direktno proističu iz investicija. Srbija je članica ICSID-a od 2007. godine. Sedište ICSID-a je u Vašingtonu (Sjedinjene Američke Države).
Međunarodni krivični sud (International Criminal Court) je stalna sudska institucija koja sudi učiniocima krivičnih dela po međunarodnom pravu, i to samo krivičnih dela genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i agresije. Osnovan je Rimskim statutom Međunarodnog krivičnog suda iz 1998. godine. Srbija je potpisala Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda 2000. godine, a ratifikovala ga je 2001. godine. Međunarodni krivični sud ima 18 sudija koje bira Skupština država članica, a pri sudu radi i posebno tužilaštvo koje je zaduženo za gonjenje učinilaca krivičnih dela. Sedište Međunarodnog krivičnog suda je u Hagu (Holandija).
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia) je nekadašnji međunarodni krivični sud koji je postojao od 1993. do 2017. godine. Zvanični naziv suda je bio Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine, a u Srbiji je kolokvijalno poznat kao „Haški tribunal“. Osnovan je od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija isključivo radi gonjenja počinilaca krivičnih dela po međunarodnom pravu počinjenih u ratovima u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina, i to za krivična dela teških povreda Ženevskih konvencija iz 1949. godine, kršenja zakona i običaja ratovanja, genocida i zločina protiv čovečnosti. Bio je sastavljen od prvostepenih veća i žalbenog veća, sudije je birala Generalna skupština Ujedinjenih nacija sa liste koju je sastavljao Savet bezbednosti, a pri sudu je radilo i posebno tužilaštvo. Sedište mu je bilo u Hagu (Holandija).
Međunarodni sud pravde ili samo Međunarodni sud (International Court of Justice) je jedan od šest glavnih organa Ujedinjenih nacija i glavni sudski organ te organizacije, osnovan Poveljom Ujedinjenih nacija iz 1945. godine. Nadležan je za rešavanje sporova isključivo između država u bilo kojoj sferi međunarodnog prava, ali samo ako su se države u sporu saglasile da spor bude iznet pred Međunarodni sud. Pored rešavanja sporova, ima i savetodavnu funkciju, koju izvršava kroz davanje savetodavnih mišljenja na zahtev određenih organa i agencija Ujedinjenih nacija. Ima 15 sudija koje biraju Generalna skupština i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija na period od devet godina. Sedište mu je u Hagu (Holandija). Iako Međunarodni sud pravde deli zgradu (Palata mira u Hagu) sa Stalnim arbitražnim sudom, ove dve institucije treba razlikovati.
odbor za poništaj (annulment committee) je telo sastavljeno od tri člana koje se formira na ad hoc osnovu zarad odlučivanja po zahtevu za poništaj arbitražne odluke u okviru sistema Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova.
Savet Evrope (Council of Europe) je međunarodna organizacija osnovana 1949. godine sa ciljem očuvanja ljudskih prava, demokratije i vladavine prava. Savet Evrope ima 46 država članica, a skoro sve evropske države su članice (sa izuzetkom Belorusije i Vatikana). Srbija je postala članica 3. aprila 2003. godine (kao deo državne zajednice Srbija i Crna Gora). Dva glavna organa Saveta Evrope su Komitet ministara i Parlamentarna slupština, a u okviru ove organizacije nalazi se i Evropski sud za ljudska prava. Savet Evrope treba razlikovati od dva tela sličnog naziva koja postoje u okviru Evropske Unije – Evropski savet i Savet Evropske unije. Sedište Saveta Evrope je u Strazburu (Francuska).
Specijalizovana veća i Specijalizovano tužilaštvo Kosova (Kosovo Specialist Chambers and Specialist Prosecutor’s Office) su privremene institucije osnovane u skladu sa međunarodnim sporazumom koji je ratifikovala Skupština Kosova, ustavnim amandmanom i Zakonom o Specijalizovanim većima i Specijalizovanom tužilaštvu Kosova. Imaju nadležnost za gonjenje i suđenje u postupcima za zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i druga krivična dela prema zakonima Kosova, koja su započeta ili izvršena na Kosovu u periodu od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000. godine od strane građana Kosova ili Savezne Republike Jugoslavije. Specijalizovana veća su deo kosovskog pravosudnog sistema, a imaju primat nad svim drugim sudovima na Kosovu. Funkcionišu u skladu sa relevantnim kosovskim zakonodavstvom, kao i međunarodnim običajnim pravom i međunarodnim pravom iz oblasti ljudskih prava. Specijalizovana veća obuhvataju dva organa: veća (koja obavljaju sudsku funkciju) i sekretarijat (koji je nadležan za administraciju). Specijalizovano tužilaštvo je nezavisna služba za istragu i krivično gonjenje u vezi s delima koja spadaju u nadležnost Specijalizovanih veća. U Specijalizovanim većima i Specijalizovanom tužilaštvu rade međunarodne sudije, tužioci i osoblje, a njihovo sedište je u Hagu (Holandija).
Stalni arbitražni sud (Permanent Court of Arbitration) je međunarodna organizacija osnovana Konvencijama o mirnom rešavanju međunarodnih sporova iz 1899. i 1907. godine. Stalni arbitražni sud nije sud u pravom smislu te reči, već arbitražna institucija koja pomaže pri administriranju međunaronih arbitražnih sporova. Iako je pri osnivanju isključiv fokus Stalnog arbitražnog suda bilo rešavanje sporova između država, vremenom se njegova oblast delovanja proširila i na sporove koji uključuju privatna lica i međunarodne organizacije. Sedište stalnog arbitražnog suda je u Hagu (Holandija). Iako Stalni arbitražni sud deli zgradu (Palata mira u Hagu) sa međunarodnim sudom pravde, ove dve institucije treba razlikovati.
Ujedinjene nacije – UN (United Nations – UN) su međunarodna organizacija osnovana Poveljom Ujedinjenih nacija iz 1945. godine sa ciljem održavanja međunarodnog mira i sigurnosti, kao i održavanja prijateljskih odnosa između država. Ova organizacija ima šest glavnih organa: Generalnu skupštinu, Savet bezbednosti, Sekretarijat, Ekonomski i socijalni savet, Starateljski savet i Međunarodni sud (ili Međunarodni sud pravde). Ujedinjene nacije imaju 193 države članice, a Srbija je 2006. godine nastavila članstvo Srbije i Crne Gore u ovoj organizaciji (nakon što je ta državna zajednica 2000. godine ponovo primljena u članstvo kao Savezna Republika Jugoslavija). Sedište organizacije je u Njujorku (Sjedinjene Američke Države).
Krivična dela
Agresija ili agresivan rat (the crime of aggression) je krivično delo po međunarodnom pravu. Propisano je Rimskim statutom Međunarodnog krivičnog suda, i to amandmanima usvojenim u Kampali (Uganda) 2010. godine. Prema tim izmenama, agresija je definisana kao „upotreba vojne sile od strane jedne države protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države, ili na bilo koji drugi način koji nije u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija“. Iako je članica Rimskog statuta, Srbija još nije ratifikovala amandmane iz Kampale. Agresivan rat je propisan kao krivično delo protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom i članom 386 Krivičnog zakonika Republike Srbije.
genocid (the crime of genocide) je krivično delo po međunarodnom pravu. Propisano je Rimskim statutom Međunarodnog krivičnog suda, kao i Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine. Genocid je definisan je kao činjenje određenih dela prema članovima određene nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe (ubijanje članova grupe, nanošenje teških povreda fizičkog ili psihičkog integriteta članova grupe, podvrgavanje grupe životnim uslovima sračunatim da dovedu do njenog uništenja, sprečavanje rađanja u okviru grupe, prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu) sa namerom njenog potpunog ili delimičnog uništenja. Genocid može biti izvršen kako za vreme oružanih sukoba, tako i u mirnodopsko vreme. Genocid je propisan kao krivično delo protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom članom 370 Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Krivično delo (crime) je kažnjivo delo inkriminisano domaćim ili međunarodnim pravom. U domaćem pravu krivična dela su propisana Krivičnim zakonikom. U međunarodnom pravu ne postoji jedan izvor koji propisuje krivična dela na jednom mestu, već postoji mnoštvo izvora koji regulišu tu materiju. Najvažnija krivična dela po međunarodnom pravu su agresivni rat, genocid, zločin protiv čovečnosti i ratni zločini. Države ne mogu odgovarati za krivična dela, već samo pojedinci.
Ratni zločini (war crimes) su grupa krivičnih dela po međunarodnom pravu. Ratni zločini predstavljaju kršenje međunarodnog humanitarnog prava, bilo ugovornog bilo običajnog. Ratni zločini mogu biti počinjeni isključivo za vreme oružanog sukoba, pri čemu je irelevantno da li je sukob međunarodnog karaktera. Primeri postupaka koji mogu biti okarakterisani kao ratni zločini uključuju ubistvo, uzimanje talaca, torturu, namerno vršenje napada na civilno stanovništvo i seksualno nasilje. Na međunarodnom nivou, ratni zločini su kao kažnjivo delo propisani, između ostalog, Rimskim statutom Međunarodnog krivičnog suda. Nekoliko oblika ratnih zločina su propisani kao krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom članovima 372-374 Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Zločin protiv čovečnosti (crimes against humanity) je krivično delo po međunarodnom pravu. Sastoji se u svesnom preduzimanju određenih radnji koje predstavljaju deo šireg ili sistemastkog napada uperenog prema civilnom stanovništvu. Radnje koje mogu biti predmet zločina protiv čovečnosti uključuju, na primer, ubistvo, istrebljenje, ropstvo, torturu, teške oblike seksualnog nasilja, zločin aparthejda, itd. Zločin protiv čovečnosti može biti izvšren kako u vreme oružanog sukoba, tako i u mirnodopsko vreme. Na međunarodnom nivou, zločin protiv čovečnosti je kao kažnjivo delo propisan, između ostalog, Rimskim statutom Međunarodnog krivičnog suda. Zločin protiv čovečosti je propisan kao krivično delo protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom i članom 371 Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Prava i obaveze
bilateralni investicioni sporazum (bilateral investment treaty) je sporazum između dve države kojima one pružaju uzajamnu zaštitu investitorima jedne države ugovornice na teritoriji druge države ugovornice. Ta zaštita po pravilu podrazumeva garantovanje da će se država domaćin prema investitorima druge države ugovornice ophoditi u skladu sa određenim principima (u pogledu uslova pod kojima se može izvršiti eksproprjacija, zabrane diskriminacije, poštovanja obaveze pravičnog i ravnopravong tretmana itd.), a često sadrži i saglasnost države da strani investitor može pokrenuti arbitražni postupak ukoliko smatra da je država prekršila neku od ovih obaveza.
Eksproprijacija (expropriation) predstavlja oduzimanje imovine od strane države u javnom interesu. Međunarodni investicioni sporazumi uglavnom garantuju zaštitu investitora od eksproprijacije, osim pod strogo propisanim uslovima u pogledu obezbeđenja adekvatne naknade, nediskriminacije i procesnih prava lica čija imovina je predmet eksproprijacije. Zaštitu od eksproprijacije takođe pruža član 1 Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i član 58 Ustava Republike Srbije. Eksproprijacija može biti direktna, indirektna i puzajuća.
Eksproprijacija, diretkna (direct expropriation) predstavlja vid eksproprijacije u kome dolazi do prenošenja prava svojine nad određenom pokretnom ili nepokretnom stvari ili njenog fizičkog oduzimanja.
Eksproprijacija, indirektna (indirect expropriation) predstavlja vid eksproprijacije u kome država obezvređuje vrednost imovine u privatnoj svojini bez direktnog prenošenja samog prava svojine, tako što faktički stiče kontrolu nad imovinom ili ograničava njeno uživanje. Indireltna eksproprijacija može biti i rezultat regulatornih mera opšte primene.
Eksproprijacija, puzajuća (creeping expropriation) predstavlja vid eksproprijacije u kome država postepeno tokom dužeg vremenskog perioda preduzima niz povezanih mera, pri čemu nijedna pojedinačna mera sama po sebi ne predstavlja eksproprijaciju, ali je njihov ukupan efekat takav da obezvređuje nečiju privatnu imovinu.
Evropska konvencija o ljudskim pravima (European Convention on Human Rights), izvorno Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, je međunarodni ugovor između država potpisan pod okriljem Saveta Evrope 1950. godine. Garantuje ljudska prava fizičkih i pravnih lica koja se nalaze u nadležnosti država članica i uspostavlja sistem za njihovu zaštitu putem Evropskog suda za ljudska prava. Sve države članice Saveta Evrope su i članice ove konvencije. Republika Srbija je pristupila Savetu Evrope 2003. godine, dok je Konvencija stupila na snagu u odnosu na Srbiju 2004. godine. Uz Konvenciju postoje protokoli kojima se regulišu dodatna prava i obaveze i naknadno menja postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Kišobran klauzula (umbrella clause) je ugovorna odredba koja se pojavljuje u međunarodnim investicionim sporazumima, a kojom države garantuju da će ispoštovati obaveze koje su preuzele prema investitorima druge države ugovornice (ili drugih država ugovornica), a koje se nalaze van tog investicionog sporazuma.
Međunarodni investicioni sporazum (international investment agreement) je ugovor između država po međunarodnom pravu putem kojeg se reguliše zaštita investitora jedne države ugovornice koji investiraju u drugu državu ugovornicu. Međunarodni investicioni sporazumi se najčešće zaključuju u obliku bilateralni investicionih sporazuma (između dve države ugovornice), iako je sve učestalija praksa zaključivanja multilateralnih investicionih sporazuma (između više država ugovornica).
Nacionalni tretman (national treatment) je vrsta obaveze koja se pojavljuje u međunarodnom trgovinskom i investicionom pravu. Klauzulom o nacionalnom tretmanu u međunarodnim trgovinskim sporazumima države garantuju jedne drugima da dobra i usluge koja iz njih dolaze neće tretirati lošije od domaćih dobara i usluga. U međunarodnim investicionim sporazumima države putem ove klauzule garantuju investitorima koji dolaze iz drugih država ugovornica da ih neće tretirati lošije od domaćih investitora.
Pravičan i ravnopravan tretman (fair and equitable treatment) je vrsta obaveze koja se pojavljuje u međunarodnom investicionom pravu. Klauzulom o pravičnom i ravnopravnom tretmanu države garantuju investitorima koji dolaze iz drugih država ugovornica da će se pridržavati određenih standarda u njihovom tretmanu. Iako tačan domet ove klauzule nije u potpunosti precizno određen, u srži se tiče poštovanja legitimnih očekivanja investitora, transparentnosti u postupanju, zaštite od diskriminacije, proizvoljnosti, postupanja u lošoj veri i sličnih oblika postupanja.
Reparacija (reparation) je obeštećenje koje duguje država koja je povredila neku međunarodnu obavezu. U međunarodnom pravu postoje tri vrste reparacija: restitucija (povraćaj u stanje pre povrede), kompenzacija (naknada materijalne štete, obično u novcu) i satisfakcija (naknada nematerijalne štete, može biti u novcu ali sa ciljem zadovoljenja povređene strane a ne naknade izgubljenog).
Tretman najpovlašćenije nacije (most-favoured nation treatment) je vrsta obaveze koja se pojavljuje u međunarodnom trgovinskom i investicionom pravu. Klauzulom o tretmanu najpovlašćenije nacije u međunarodnim trgovinskim sporazumima države garantuju jedne drugima da dobra i usluge koja iz njih dolaze neće tretirati lošije od dobara i usluga bilo koje treće države. U međunarodnim investicionim sporazumima države putem ove klauzule garantuju investitorima koji dolaze iz drugih država ugovornica da ih neće tretirati lošije od investitora bilo koje treće države.
Postupak
dopuštenost ili prihvatljivost tužbe/predstavke (admissibility) znači da tužba koja je podneta sudu ili arbitraži ne sadrži procesne nedostatke i da stoga može biti ispitana u meritumu. Uslovi dopuštenosti tužbe variraju u zavisnosti od konteksta i mogu biti raznovrsni: od formalnosti kao što je naznačenje imena stranaka, pa do ozbiljnijih uslova kao što je iscrpljenost domaćih pravnih sredstava. Sistem Evropskog suda za ljudska prava je specifičan po tome što i uslove nadležnosti tretira kao uslove prihvatljivosti, iako se prema teoriji međunarodnog prava i praksi drugih sudova radi o odvojenim kategorijama. Nedopuštene tužbe/predstavke se odbacuju, a mogućnost njihovog ponovnog podnošenja zavisi od toga da li je razlog koji je doveo do nedopuštenosti moguće otkloniti ili ne.
Drugostepeni postupak, žalbeni postupak (second instance proceedings, appellate proceedings) je postupak provere prvostepene odluke od strane hijerarhijski višeg suda ili hijerarhijski višeg odeljenja istog suda. Žalba može biti izjavljena kako zbog procesnih tako i zbog činjeničnih i materijalnopravnih pitanja, zavisno od toga koja prvostepena odluka se pobija. Za razliku od domaćeg pravosuđa, u međunarodnom pravu provera prvostepenih odluka u drugom stepenu nije pravilo već izuzetak. Tako, na primer, žalba se ne može uložiti na odluke Međunarodnog suda pravde, Evropskog suda za ljudska prava (imajući u vidu da obraćanje Velikom veću nije žalba) i gotovo svih arbitražnih sudova. Kada je predviđena mogućnost žalbe, prvostepena odluka ne predstavlja konačnu (pravnosnažnu) odluku, osim ako stranke propuste da podnesu žalbu ili se nje odreknu. Drugostepena odluka je uvek konačna (pravnosnažna).
Evropski sud za ljudska prava, odbor (committee) sastoji se od troje sudija i postupa po individualnim predstavkama. Odbor može proglasiti predstavku neprihvatljivom ili je skinuti s liste predmeta, odnosno može predstavku proglasiti prihvatljivom i presuditi u meritumu ako se spor odnosi isključivo na pravno pitanje koje je već razjašenjeno u ustaljenoj praksi suda. Odbor odlučuje jednoglasno, a ako ne može da postigne jednoglasnost za odlučivanje, predmet se prosleđuje veću.
Evropski sud za ljudska prava, sudija pojedinac (single judge) postupa po individualnim predstavkama i ovlašćen je da proglasi predstavku neprihvatljivom ili da je skine sa liste predmeta. Sudija pojedinac ne može rešiti spor u meritumu. Ako sudija pojedinac ne proglasi predstavku neprihvatljivom ili je ne skine sa liste predmeta, predmet se prosleđuje odboru ili veću.
Evropski sud za ljudska prava, veće (chamber) sastoji se od sedam sudija i postupa kako po individualnim tako i po međudržavnim predstavkama. Odlučuje i o prihvatljivosti i o meritumu predstavki.
Evropski sud za ljudska prava, Veliko veće (Grand Chamber) sastoji se od 17 sudija i postupa kako po individualnim tako i po međudržavnim predstavkama. Predmet može doći pred Veliko veće na dva načina: prvo, postupajuće veće može ustupiti predmet Velikom veću, ako se postavi ozbiljno pitanje tumačenja Evropske konvencije o ljudskim pravima ili ako rešenje pitanja pred većem može odstupiti od prethodne prakse (ustupanje nadležnosti Velikom veću, relinquishment of jurisdiction to the Grand Chamber); drugo, nakon donošenja presude veća, stranke u roku od tri meseca mogu zahtevati da se predmet iznese pred Veliko veće, što zatim odobrava kolegijum od pet sudija Velikog veća ako se predmet tiče važnog pitanja tumačenja ili primene Konvencije ili nekog drugog važnog pitanja od opšteg značaja (obraćanje Velikom veću, referral to the Grand Chamber). Pored toga, na zahtev Komiteta ministara Saveta Evrope, Veliko veće odlučuje o ispunjenu obaveze poštovanja pravnosnažnih presuda od strane država ugovornica i daje savetodavna mišljenja o tumačenju Konvencije. Od 2018. godine kada je stupio na snagu Protokol br. 16 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, Veliko veće daje savetodavna mišljenja i na zahtev najviših sudova država članica. Srbija još nije potpisala i ratifikovala ovaj protokol.
Krivična stvar (criminal matter, situation) je određeni događaj u kome je moglo doći do izvršenja jednog ili više krivičnih dela. U sistemu Međunarodnog krivičnog suda koristi se reč „situacija“ kao krovni termin za skup činjeničnih okolnosti, obično u pogledu nekog oružanog sukoba kao celine, povodom kojih tužilaštvo pokreće istragu.
Krivični postupak (criminal proceedings) je postupak razrešenja krivične stvari, odnosno istrage i suđenja radi utvrđenja da li je izvršeno određeno krivično delo, i ako jeste, koju sankciju je potrebno izreći.
Mesto arbitraže (seat of arbitration) je pravno sedište arbitraže prema kome se određuje pravo primenjivo na arbitražni postupak, kao i nadležnost nacionalnih sudova za poništaj arbitražnih odluka. Mesto arbitraže predstavlja samo pravnu veza između arbitraže i pravnog sistema neke države, ali se sam postupak ne mora i fizički odvijati na tom mestu. Mesto arbitraže uglavnom određuju strane u sporu sporazumom, ali je moguće da ga odrede i arbitri u slučaju da su strane propustile to da učine. Izuzetak od pravila da arbitraže uvek imaju pravno mesto u nekoj državi jesu arbitraže pod okrivljem ICSID-a, koje se smatraju „de-nacionalizovanim“. Takođe, međudržavne arbitraže uglavnom ne potpadaju pod nadležnost nacionalnih sudova u pogledu poništaja arbitražnih odluka, pre svega zbog imuniteta koje države uživaju pred nacionalnim sudovima.
Nadležnost (jurisdiction, competence) je ovlašćenje suda ili kvazisudskog tela da reši određeni spor, slučaj ili krivičnu stvar. Za razliku od domaćeg pravosuđa, u međunarodnom pravu ne postoji sveobuhvatna mreža sudova koji bi posedovali opštu nadležnost za sve sporove i krivične stvari, već se sudovi i kvazisudska tela osnivaju za određene oblasti sa stogo određenim granicama nadležnosti. To znači da za mnoge sporove, slučajeve i krivične stvari u međunarodnom pravu ne postoji nadležno telo. Granice nadležnosti se određuju kroz tri najvažnije dimenzije: personalnu, stvarnu i vremensku.
Nadležnost, personalna, ratione personae (personal jurisdiction, jurisdiction ratione personae) je ovlašćenje suda da reši određeni spor ili krivičnu stvar u pogledu ličnosti stranaka u postupku. Na primer, Međunarodni sud pravde ima personalnu nadležnost samo u sporovima između država, dok investicioni arbitražni sudovi imaju personalnu nadležnost samo u sporovima između investitora i država.
Nadležnost, stvarna, ratione materiae (substantive jurisdiction, subject-matter jurisdiction, jurisdiction ratione materiae) je ovlašćenje suda da reši određeni spor ili krivičnu stvar u pogledu spornih pravnih odnosa. Na primer, Evropski sud za ljudska prava ima stvarnu nadležnost u sporovima o pravima iz Evropske konvencije o ljudskim pravima, investicioni arbitražni sudovi imaju stvarnu nadležnost u sporovima o pravima iz međunarodnih investicionih sporazuma, a Međunarodni krivični sud ima nadležnost samo u pogledu krivičnih dela navedenih u njegovom statutu.
Nadležnost, vremenska, ratione temporis (temporal jurisdiction, jurisdiction ratione temporis) je ovlašćenje suda da reši određeni spor ili krivičnu stvar u pogledu vremena kada je nastao spor ili kada se desio neki događaj. Na primer, Evropski sud za ljudska prava ima nadležnost nad sporovima o događajima nakon stupanja na snagu Evropske konvencije o ljudskim pravima u pogledu određene države, što je u slučaju Srbije 3. mart 2004. godine, dok Međunarodni krivični sud ima nadležnost samo nad krivičnim delima izvršenim posle stupanja njegovog statuta na snagu 1. jula 2002. godine.
Obaveštenje o postojanju spora (notice of dispute) je dokument kojim jedna strana obaveštava drugu da među njima postoji spor. Na primer, mnogi međunarodni ugovori o zaštiti investicija zahtevaju da pre pokretanja arbitražnog postupka investitor obavesti državu domaćina da među njima potoji spor i da potom strane pokušaju da spor reše na miran način.
optužnica (indictment) je dokument kojim se započinje sudski krivični postupak. U optužnici se navodi koje radnje su izvršene kojima je počinjeno neko krivično delo i koju kaznu tužilac zahteva da sud izrekne okrivljenom.
Parnični postupak (contentious proceedings) je postupak rešavanja spora o pravima i obavezama, odnosno o tome da li je jedna strana povredila prava druge strane ili svoje obaveze prema toj strani, i ako jeste, da li je potrebno pružiti neku vrstu reparacija.
Pilot presuda (pilot judgment) je vid presude koji postoji u sistemu Evropskog suda za ljudska prava i kojom sud identifikuje neki sistematski problem na nacionalnom nivou koji dovodi do većeg broja predmeta pred sudom, kao i mere koje država članica mora da preduzme kako bi otklonila identifikovani problem. Pošto donese pilot presudu, sud može da zamrzne ostale predmete koji ukazuju na isti problem ukoliko država članica promptno preduzme mere u cilju njegovog otklanjanja.
poravnanje (settlement) je sporazum između strana u sporu kojim ga one same rešavaju i kojim se okončava sudski ili arbitražni postupak ukoliko je već pokrenut. U sistemu Evropskog suda za ljudska prava, ovaj institut se naziva „prijateljsko poravnanje“.
Pravnosnažnost (finality) je svojstvo odluke koja se ne može više pobijati žalbom kao redovnim pravnim lekom. U sistemima u kojima ne postoji pravo na žalbu, odluke postaju pravnosnažne danom njihovog donošenja (npr. Međunarodni sud pravde, arbitražni sudovi). U sistemima u kojima postoji žalba (npr. Međunarodni krivični sud, Specijalizovana veća Kosova), prvostepene presude postaju pravnosnažne protekom roka za izjavljivanje žalbe ako žalba nije podneta, ili odricanjem stranaka od prava na žalbu. Drugostepene presude postaju pravnosnažne danom donošenja. Izuzetak od ovog pravila je sistem Evropskog suda za ljudska prava u kojem ne postoji žalba na odluke veća, ali postoji institut obraćanja Velikom veću koji takođe odlaže pravnosnažnost.
predstavka je akt kojim se započinje postupak pred telima za zaštitu ljudskih prava. Pred Evropskim sudom za ljudska prava, predstavka (application) je u suštini tužba kojom se započinje postupak pred tim sudom, i može se odnositi kako na spor između fizičkog ili pravnog lica i države, tako i na spor između dve države, a koji se tiče prava i obaveza iz Evropske konvencije o ljudskim pravima. Pred ekspertskim telima Ujedinjenih nacija koja nadziru primenu pojedinih međudržavnih ugovora o ljudskim pravima, predstavka (communication) nema karakter tužbe, već se njom inicira kvazisudsko ispitivanje navodnog kršenja prava pojedinca ili grupe.
Presuda (judgment, award) je odluka međunarodnog, stalnog ili arbitražnog, suda kojom se meritorno rešava o nekom sporu ili krivičnoj stvari.
privremene mere (provisional measures, interim measures) su hitne mere koje može doneti stalni ili arbitražni sud za vreme trajanja postupka, kada je to neophodno da bi se sprečilo neotklonjivo ili teško ugrožavanje interesa ili prava jedne od strana u sporu.
Prvostepeni postupak, suđenje (first instance proceedings, trial) je postupak utvrđenja činjenica i rešavanja spora ili krivične stvari primenom prava od strane hijerarhijski nižeg suda ili hijerarhijski nižeg odeljenja istog suda. Razlika između prvostepenog i drugostepenog postupka se ne pravi pred međunarodnim sudovima kod kojih ne postoji provera prvostepenih odluka od strane višeg suda/odeljenja (npr. Međunarodni sud pravde, Evropski sud za ljudska prava, arbitražni sudovi). U predmetima pred ovim sudovima prvostepeno rešavanje ujedno predstavlja i konačno rešavanje spora. U oblasti krivičnog prava je uobičajeno da postoji provera prvostepenih odluka od strane višeg suda/odeljenja.
Spor (dispute) predstavlja neslaganje o određenim činjeničnim i pravnim pitanjima. U striktnom smislu, sporovi nastaju u pravnim odnosima zasnovanim na pravima i obavezama, a ne na krivičnim delima, jer su strane u sporu slobodne da prilagođavaju svoje stavove i da raspolažu sporom (mogu same rešiti spor bez sudskog učešća, mogu se poravnati, mogu odlučiti da spor iznesu pred sud na rešavanje, da ga „zamrznu“ i slično). U kolokvijalnom smislu, izraz „spor“ se koristi za bilo koju vrstu razlike u stavovima u nekom postupku, uključujući i postupke u pogledu krivičnih dela.
Sporazum o nadležnosti, kompromisni sporazum, kompromisna klauzula (compromis, compromissory clause) je sporazum kojim dve strane izražavaju svoju saglasnost da spor reše pred određenim međunarodnim, stalnim ili arbitražnim, sudom. Ovaj sporazum se može zaključiti u vidu individualnog akta nakon što je spor već nastao, ili u vidu klazule sadržane u međunarodnom ugovoru kojom se unapred daje saglasnost za rešavanje određenih vrsta sporova. U međunarodnom investicionom pravu, države mogu unapred dati saglasnost za rešavanje sporova putem arbitraže kroz međunarodne investicione sporazume ili nacionalno zakonodavstvo, te se izjavom investitora da prihvata ponudu države za arbitražnim rešavanjem sporova smatra da je sklopljen arbitražni sporazum. Kada je u pitanju Međunarodni sud pravde, države mogu u svakom trenutku dati jednostranu izjavu da prihvataju kao obavezujuću nadležnost suda u odnosu na drugu državu ili države koje preuzimaju istu obavezu.
Tužba (application, statement of claim) je dokument kojim se započinje sudski parnični postupak. U tužbi se navodi u čemu se sastoji nezakonito ponašanje tužene strane zbog koga se podnosi tužba i šta tužilac zahteva od suda.
Zahtev za pokretanje arbitražnog postupka, obaveštenje o arbitraži (request for arbitration, notice of arbitration) je dokument kojim tužilac formalno otpočinje arbitražni postupak. U postupcima koji se sprovode po Arbitražnim pravilima Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL) ovaj iniciajlni akt se naziva obaveštenje o arbitraži, dok se u većini arbitražnih postupaka koja se sprovode u skladu sa drugim pravilima ovaj akt naziva zahtev za pokretanje arbitražnog postupka.
zahtev za poništaj arbitražne odluke (request for annulment/set aside of award) je vanredno pravno sredstvo koje po pravilu predstavlja i jedini pravni lek kojim se može napadati konačna arbitražna odluka. Zahtev za poništaj postoji u većini nacionalnih zakonadavstava o arbitražnom postupku, kao i u sistemu Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova. U postupcima koji se sprovode pod okriljem Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova, mogući razlozi za podnošenje zahteva za poništaj su striktno ograničeni, i to su: da arbitražni sud nije bio propisno sastavljen; da je arbitražni sud očigledno prekoračio svoja ovlašćenja; da je arbitar član suda bio podmićen; da je došlo do povrede osnovnih pravila postupka; ili da odluka ne navodi razloge na kojima se zasniva. Slični razlozi za poništaj arbitražne odluke su predviđeni i u zakonodavstvima većine zemalja u kojima se najčešće nalaze pravna sedišta arbitražnih postupaka.
IZVRŠENJE
Obustava izvršenja arbitražne odluke (stay of enforcement of award) je mera kojom se strana protiv koje je doneta arbitražna odluka privremeno oslobađa obaveza iz arbitražne odluke, a koju može odrediti odbor za poništaj arbitražne odluke, ako smatra da to nalažu okolnosti slučaja, tokom postupka po zahtevu za poništaj arbitražne odluke u okviru sistema Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova. Ako u zahtevu za poništaj podnosilac zatraži i obustavu izvršenja arbitražne odluke, izvršenje se automatski privremeno obustavlja do donošenja odluke odbora o zahtevu za obustavu izvršenja tokom postupka za poništaj. Ukoliko odbor za poništaj odredi meru obustave izvršenja tokom postupka za poništaj, on određuje i njen obim (da li se odnosi na celu ili deo arbitražne odluke), uslove (na primer, da li strana koja se privremeno oslobađa obaveza iz arbitražne odluke mora pružiti obezbeđenje) i trajanje (da li će ostati na snazi tokom celog postupka po zahtevu za poništaj, odnosno do donošenja odluke o zahtevu za poništaj, ili će prestati ranije).