Odbor od troje sudija Četvrtog odeljanja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 28 maja 2024. godine odluku u predmetu Lazović protiv Srbije, kojom je predstavku odbacio kao očigledno neosnovanu. Odluka je objavljena 20. juna 2024. godine.

predstavka je podneta 2016. godine, nakon što je podnositeljka proglašena krivom i kažnjena za prekršaj zbog vožnje automobila u Srbiji koji je bio registrovan u Francuskoj i u vlasništvu njenog brata, bez plaćenih uvoznih dažbina. Prekršajni sud u Leskovcu, Sudska jedinica u Medveđi je novčano kaznio podnositeljku za prekršaj iz člana 296 u vezi sa članom 292 stav 1 tačka 3) i članom 63 Carinskog zakona, u iznosu od oko 2.370 evra, a vozilo je zaplenjeno. Prekršajni apelacioni sud je smanjio novčanu kaznu na iznos od oko 604 evra. Taj sud je prihvatio obrazloženje prvostepene presude i dodao da je podnositeljka morala biti svesna obaveze plaćanja carine jer je vozilo koristila u dužem vremenskom periodu (od februara 2011. godine do aprila 2013. godine). Ustavni sud je ustavnu žalbu podnositeljke odbacio uz obrazloženje da on nije sud četvrtog stepena. U predstavci Evropskom sudu za ljudska prava podnositeljka se pritužila zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima, smatrajući da domaće presude nisu bile adekvatno obrazložene, kao i zbog povrede člana 7 Konvencije (kažnjavanje samo na osnovu zakona ili načelo legaliteta) zato što je njena kazna bila zasnovana na domaćem propisu koji nije bio dovoljno predvidiv.

Sud je predstavku razmotrio iz ugla člana 7 Konvencije, zaključivši da iako je postojala razlika u propisima koji regulišu drumski saobraćaj u odnosu na carinske propise, oni se međusobno nisu isključivali. U carinskim stvarima, carinski propisi su imali prednost u odnosu na saobraćajne propise.

Sud je dalje zaključio da su domaći sudovi razumno zaključili da je podnositeljka predstavke imala nameru da koristi vozilo u Srbiji bez plaćanja carinskih dažbina, ako se ima u vidu da je vozilo bilo u zemlji duže od dve godine. Navod da brat podnositeljke nije bio osuđen za isto delo nije uticao na njenu odgovornost.

Sud je smatrao da je bilo predvidivo da podnositeljka može biti kažnjena za prekršaj. Na kraju je zaključio da su pritužbe podnositeljke očigledno neosnovane pa je predstavku odbacio u skladu sa članom 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.