Sedmočlano veće Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava donelo je 20. maja 2025. godine presudu u predmetu D.G. i S.G. protiv Srbije, u kojoj je utvrdilo povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog smeštanja deteta podnosilaca predstavke u hraniteljsku porodicu, nedostatka redovnog kontakta sa njim i zbog dužine trajanja postupka za lišenje roditeljskog prava. Presuda je objavljena na sajtu suda 24. juna 2025. godine.

Činjenice

Podnosioci predstavke su roditelji maloletnog deteta, i još dvoje dece koju je centar za socijalni rad prethodno smestio u hraniteljske porodice. Prvi podnosilac predstavke bio je u pritvoru od 2014. do 2016. godine, a zatim je izdržavao zatvorsku kaznu 2016. do 2020. godine, dok je druga podnositeljka je živela sa detetom i svojom majkom.

Centar za socijalni rad je doneo odluku o privremenom smeštanju deteta koje je živelo sa majkom u hraniteljsku porodicu usled loših životnih uslova, o čemu je obavestio majku narednog dana. Majka deteta je narednog dana podnela krivičnu prijavu protiv zaposlenih u centru kao i prijavu nadležnom ministarstvu, a naknadno i žalbu protiv rešenja centra. Mesec dana kasnije je tražila odobrenje od centra da vidi dete, što joj je odobreno. Postupajući po njenoj žalbi, ministarstvo je ukinuulo rešenje centra jer nije bilo adekvatno obrazloženo, ali nije osporilo utvrđene činjenice i adekvatnost procene. U ponovljenom postupku je centar doneo istu odluku, koju su ministarstvo i Upravni sud potvrdili. Podnositeljka je, u periodu od četiri meseca, dva puta videla dete, zbog čega je takođe podnela pritužbu.

U maju 2019. godine, centar za socijalni rad je podneo tužbu za lišenje roditeljskog prava podnosilaca. U istom postupku, majka je tražila određivanje privremene mere radi viđanja sa deteta, što je sud odbio.

Podnosioci su podneli prigovor radi ubrzavanja postupka, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, što je viši sud uvažio u junu 2021. godine i naložio prvostepenom sudu da što pre donese odluku.

U novembru 2021. godine, prvostepeni sud je odbio tužbu centra za lišenje roditeljskog prava, ali (i pored ukidanja odluke o odbijanju privremene od strane višeg suda), nije doneo odluku o kontaktu podnosilaca sa detetom. Prvostepeni sud je u januaru 2022. godine doneo dopunsku presudu kojom je naložio centru da sačini plan kontakata podnosilaca sa detetom, što je centar i učinio, pa su kontakti počeli da se održavaju u prisustvu tima stručnjaka centra i savetnika za hraniteljsku negu.

Viši sud je potom ukinuo prvostepenu odluku, i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Ovim je ponovo prekinut kontakt roditelja i deteta, a  podnosiocima je u centru rečeno da se kontakt prekida dok sud ne donese odluku o tome.

Prvostepeni sud je u oktobru 2022. godine potpuno lišio podnosioce roditeljskog prava. Prvostepeni sud je dopunskom presudom odbio i zahtev podnosilaca za privremenu meru kojom se reguliše njihov kontakt sa detetom. Podnosioci su se žalili na obe odluke.

Apelacioni sud je u martu 2023. godine ukinuo  obe prvostepene presude jer ih je doneo sudija pojedinac, a zatim je sam apelacioni sud lišio podnosioce roditeljskog prava u odnosu na dete i odbio zahtev za privremenu meru.

U maju 2023. godine podnosioci su podneli reviziju Vrhovnom sudu, koji je u oktobru 2023. godine ukinuo presudu apelacionog suda i vratio mu predmet na ponovno razmatranje.

Apelacioni sud je doneo privremenu meru kojom se uređuje kontakt podnosilaca i deteta, ali ju je zatim izmenio, da bi u martu 2025. godine ponovo lišio podnosioce roditeljskog prava, ali ovaj put izuzev obaveze da doprinose izdržavanju deteta. U aprilu 2025. godine su podnosioci izjavili reviziju o kojoj Vrhovni sud nije bio odlučio u vreme donošenja odluke ESLJP.

Podnosioci su vodili i postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u kom su uspeli i sud im je dosudio naknadu od po 400 evra na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava. U vreme donošenja odluke ESLJP, Ustavni sud još uvek nije bio odlučio o ustavnoj žalbi u kojoj su ukazali da dosuđeni iznos nije adekvatan.

Podnosioci su u oktobru 2022. godine pokrenuli parnični postupak protiv centra za socijalni rad radi utvrđenja povrede prava deteta da živi sa svojom porodicom. Takođe su tražili vraćanje deteta i privremenu meru kojom se reguliše kontakt između njih. Prvostepeni sud je odbio zahtev za privremenu meru, što je viši sud potvrdio. Postupak u vreme donošenja odluke ESLJP nije bio okončan.

Sud prekvalifikovao predstavku

Podnosioci su predstavku podneli zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1, prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8 i prava na delotovrni pravni lek iz člana 13 Konvencije. Sud je odlučio da predstavku razmatra samo iz ugla člana 8 Konvencije imajući u vidu prirodu pritužbi podnosilaca.

Predstavka u glavnom delu prihvatljiva

Sud je odbacio deo predstavke zbog neiscrpljenosti domaćih pravnih lekova, jer podnosioci nisu izjavili ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda o smeštanju deteta u hraniteljsku porodicu.

Sa druge strane, utvrdio je da ustavna žalba nije mogla imati uticaja na kontakt podnosilaca sa detetom ili na njegov kontinuirani smeštaj u hraniteljsku porodicu, pa je odbacio prigovor Vlade o neiscrpljivanju domaćih pravnih lekova u pogledu ovih pitanja.

ESLJP je takođe naglasio da se kompenzacioni pravni lek ne može smatrati efikasnim u slučajevima gde dužina postupka ima jasan uticaj na porodični život podnosilaca. Pošto je pravni lek na koji se Vlada pozivala u vezi sa dužinom postupka za lišavanje podnosilaca roditeljskog prava bio samo kompenzacione prirode, nije se mogao smatrati efikasnim.

Propust države da preduzme korake ka ponovnom spajanju roditelja i deteta

Sud je najpre ukazao da je nesporno došlo do mešanja u pravo podnosilaca na poštovanje privatnog i porodičnog života, i da je to mešanje imalo legitimni cilj – zaštitu prava drugih.

U pogledu zakonitosti mešanja, sud je ukazao da je odluka o smeštanju u hraniteljsku porodicu mogla biti samo privremena i da je centar za socijalni rad bio dužan da bez odlaganja pokrene parnični postupak, što je on učiunio tek nakon godinu dana i devet meseci, a u njemu nije doneta privremena odluka o daljem smeštaju deteta u hraniteljsku porodicu. Sud je dalje uočio da se dete nalazilo (u vreme donošenja odluke) u hraniteljskoj porodici više od sedam godina i šest meseci i da nakon odluke o smeštaju u hraniteljsku porodicu nije bilo dalje procene mogućnosti vraćanja deteta podnosiocima.

ESLJP je smatrao da domaći organi nisu pokušali da utvrde zašto nije bilo redovnog kontakta između druge podnositeljke predstavke i deteta, kao i da su navodi centra i podnositeljke bili oprečni u tom pogledu. Podnositeljka se uredno žalila nadležnim organima i sudu zbog neviđanja deteta, a nadležno ministarstvo nikada nije naložilo centru da uspostavi kontakt podnositeljke i deteta.

Sud je ponovio da pozitivne obaveze države iz člana 8 obuhvataju pravo roditelja da se preduzmu koraci ka ponovnom spajanju sa decom. U konkretnom slučaju, preduzete radnje nisu predstavljale ozbiljan ili kontinuirani napor da se olakša ponovno ujedinjenje porodice koji se mogao razumno očekivati. Minimum koji se očekuje jeste da vlasti povremeno preispitaju situaciju i eventualno poboljšanje u porodičnoj situaciji, jer se mogućnost ponovnog ujedinjenja progresivno smanjuje.

ESLJP je zaključio da su nedostaci adekvatnog početnog odgovora vlasti na predmetnu situaciju i napora da ponovo uspostave redovan kontakt i moguće ponovno spajanje roditelja i deteta rezultirali potpunim otuđenjem deteta od roditelja. Stoga je utvrdio povredu prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8 Konvencije.

Predugo trajanje postupka za lišenje roditeljskog prava

ESLJP je podsetio da je u porodičnim stvarima potrebna posebna pažnja organa vlasti u pogledu brzog postupanja, s obzirom na moguće posledice koje prekomerno trajanje postupka može imati na uživanje prava na poštovanje porodičnog života.

U ovom slučaju, postupak je započet 22. maja 2019. godine i još uvek je bio u toku u vreme donošenja odluke ESLJP.

Sud je ponovio da postoji razlika u prirodi interesa zaštićenih članom 6 stav 1 i članom 8 Konvencije, jer dok član 6 stav 1 pruža proceduralnu zaštitu u pogledu odlučivanja o „građanskim pravima i obavezama“ u „razumnom roku“, član 8 uključuje proceduralne zahteve u širem cilju obezbeđenja pravilnog poštovanja porodičnog života.

U konkretnom slučaju deluje kao da nije u interesu roditelja da se postupak za lišenje roditeljskog prava brzo okonča, i da bi interesi roditelja mogli biti bolje zadovoljeni davanjem vremena da pokušaju da ponovo uspostave kontakt ili ponovo spoje sa detetom. Međutim, u konkretnom slučaju nije bilo naznaka da je dužina postupka bila posledica napora da se ponovo uspostavi kontakt i odnosi između podnosilaca i deteta.

ESLJP je zaključio da je nedostatak brzog odgovora u tom pogledu negativno uticao na odnos podnosilaca sa detetom, što je imalo negativan uticaj na porodični život podnosilaca i predstavljalo povredu člana 8 Konvencije.

Sud nije dosudio naknadu roditeljima zbog povrede prava jer je nisu ni tražili.