Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 3. juna 2025. godine odluku u predmetu Rejting centar Srbije protiv Srbije, kojom je odbacio predstavku koja se odnosila na pristup informacijama od javnog značaja. Odluka je objavljena na sajtu suda 26. juna 2025. godine.
Podnosilac predstavke je udruženje koje se bavi proverom i rangiranjem visokoškolskih ustanova u Srbiji. Od jednog javnog komunalnog preduzeća je zatražilo informacije u vezi sa obrazovanjem zaposlenih u tom preduzeću, konkretno broj zaposlenih sa visokom stručnom spremom, nazive njihovih radnih mesta i nazive visokoškolskih ustanova koje su završili.
Javno preduzeće nije odgovorilo na zahtev, pa je organizacija inicirala postupak pred Prekršajnim sudom u Požarevcu protiv direktora preduzeća zbog uskraćivanja pristupa informacijama od javnog značaja. Prvostepeni sud je odbacio zahtev organizacije jer je podnet od neovlašćenog lica, a Prekršajni apelacioni sud je potvrdio ovu odluku. Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu ukazujući da organizacija nije imala pravo da pokrene prekršajni postupak, niti je u toku prekršajnog postupka uočena bilo kakva povreda njenih ustavnih prava.
Udruženje se žalilo ESLJP pozivajući se na član 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na pravično suđenje) zbog odbijanja domaćih sudova da pokrenu prekršajni postupak, neujednačene relevantne sudske prakse i pravne neizvesnosti. Pozivajući se na član 14 Konvencije (zabrana diskriminacije), udruženje je istaklo da je bilo diskriminisano u ostvarivanju svojih prava iz člana 6 Konvencije. Udruženje je tvrdilo i da je došlo do povrede prava na pristup informacijama u okviru slobode izražavanja iz člana 10 Konvencije.
predstavka neprihvatljliva ratione materiae u pogledu člana 6 stav 1 Konvencije, samostalno ili u vezi sa članom 14 Konvencije
Sud je prihvatio argument Vlade da se prekršajni postupak nije odnosio na građanska prava i obaveze udruženja, niti na krivičnu optužbu protiv njega, pa je utvrdio da član 6 stav 1 (pravo na pravično suđenje) nije primenjiv u ovom slučaju.
Odatle, ni pritužba u vezi sa zabranom diskriminacije iz člana 14 Konvencije nije mogla biti prihvatljiva, s obzirom da ova odredba nije samostalna (utuženje povrede zabrane diskriminacije po ovom članu je moguće samo u pogledu jednog od prava iz Konvencije).
Zbog toga je ovaj deo predstavke sud smatrao nespojivim ratione materiae sa odredbama Konvencije u smislu člana 35 stav 3 tačka a), i odbacio ga u skladu sa članom 35 stav 4 Konvencije.
Predstavka neprihvatljiva ratione materiae i u pogledu člana 10 Konvencije
ESLJP je podsetio da član 10 Konvencije (sloboda izražavanja) ne daje pojedincu pravo na pristup informacijama koje poseduje javni organ, niti obavezuje vlasti da takve informacije objavljuju, ali da ovo pravo ili obaveza mogu proizaći u slučajevima kada je pristup informacijama od ključnog značaja za ostvarivanje prava na slobodu izražavanja. Istakao je da se u oceni primenjivosti člana 10 Konvencije vodi kumulativnim kriterijumima postavljenim u predmetu Magyar Helsinki Bizottság protiv Mađarske, a to su svrha zahteva za informacijama, priroda traženih informacija, uloga podnosioca predstavke, i dostupnost i spremnost informacija.
U pogledu svrhe zahteva za informacijama, ESLJP je naveo da nije dovoljno da se apstraktno tvrdi da bi određene informacije trebalo da budu dostupne zarad transparentnosti, već da podnosilac mora da objasni tačnu svrhu zahteva, kao i njegovu ulogu u primanju i saopštavanju informacija javnosti u odnosu na prirodu traženih informacija, i zašto je pristup informacijama ključan za ostvarivanje njegovog prava na slobodu izražavanja. Udruženje je u ovom slučaju tražilo informaciju za „komparativnu analizu“, ali nije dostavilo dodatna pojašnjenja, što nije bilo dovoljno.
Što se tiče uloge udruženja, ESLJP je smatrao da ono nije pokazalo da je u ovom slučaju delovalo kao „javna kontrola vlasti“ (eng. public watchdog) ili da je imalo posebnu ulogu u primanju i širenju informacija o visokom obrazovanju u Srbiji. Stoga je zaključio da udruženje nije dokazalo da je pristup informacijama bio ključan za ostvarivanje njegovog prava na slobodu izražavanja.
ESLJP je stoga zaključio da se član 10 Konvencije ne može primeniti u konkretnom slučaju i da se i ovaj deo predstavke mora odbaciti kao ratione materiae nespojiv sa odredbama Konvencije, u skladu sa članom 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.