Sedmočlano veće Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava donelo je 20. maja 2025. godine presudu u predmetu Aksüngür i drugi protiv Srbije, kojom je utvrdilo povredu prava na imovinu iz člana 1 Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, usled oduzimanja novca podosiocima predstavki (njih pet) za devizni prekršaj. Presuda je objavljena na sajtu suda 24. juna 2025. godine.

Činjenice

Podnosioci predstavki su zasebno tranzitirali kroz Srbiju na putu ka ili iz Turske. Na graničnim prelazima im je oduzeta gotovina jer su sa sobom imali iznose veće od 10.000 evra (koji moraju da se prijave carinskim organima). Neki od njih su imali dokaze o podizanju novca iz svojih država prebivališta ili državljanstva. Carinski službenici su dozvolili podnosiocima da zadrže po 10.000 evra, a privremeno su zaplenili iznose koji premašuju taj iznos.

Protiv podnosilaca su pokrenuti prekršajni postupci zbog neprijavljivanja iznosa prenesenih preko granice Srbije i oglašeni su krivima za prekršaj iz člana 63 stav 1 Zakona o deviznom poslovanju. Četvrti podnosilac predstavke je proglašen krivim za namerno neprijavljivanje gotovine prilikom ulaska u zemlju, dok su ostali podnosioci oglašeni krivim za prekršaj iz nehata zbog neprijavljivanja gotovine prilikom i ulaska i izlaska iz zemlje. Izrečene su im novčane kazne u iznosima između 7.500 i 60.000 dinara, uz meru oduzimanja predmeta prekršaja, odnosno gotovine iznad 10.000 evra. Konkretno, prvom podnosiocu je oduzeto 60% iznosa koji prelazi 10.000 evra, odnosno 53.000 evra, dok mu je vraćeno 40.000 evra, dok je ostalima oduzet celokupni iznos preko 10.000 evra (sume između 14.425 i 25.020 evra). Prekršajni apelacioni sudovi su ili u potpunosti potvrdili prvostepene odluke ili su ih izmenili samo u pogledu navođenja relevantnih propisa, ili su povećali iznos kazne i troškova.

Tokom domaćeg postupka, podnosioci su dostavili razne potvrde kako bi dokazali zakonito poreklo novca, da je novac u njihovom vlasništvu ili im je poveren, i/ili svrhu prenosa novca. Peti podnosilac je tvrdio da je deo gotovine pripadao njemu, a deo nemačkoj kompaniji za koju je radio. Na graničnom prelazu je priložio priznanicu banke u Istanbulu o podizanju novca i konverziji u evre, kao i zahtev za zatvaranje bankovnog računa. Naveo je da gotovinu nosio u Nemačku s namerom da kupi novi automobil i da nije prebacio novac sa turskog na nemački račun kako bi izbegao visoke troškove transfera. Domaći sudovi su u svojim odlukama konstatovali da su prihvatili tvrdnje podnosilaca da su vlasnici spornog novca i da je zakonitog porekla.

U slučaju prvog podnosioca predstavke, sud je oduzeo 53.000 evra (oko 60% ukupne sume gotovine), dok mu je vraćeno 40.000 evra, uz kaznu od 60.000 dinara. Sud je uzeo u obzir neupućenost podnosioca u propise i to što gotovina nije bila sakrivena i prijavljena je nakon upita carinskog službenika. U ostalim slučajevima sudovi su naveli olakšavajuće okolnosti poput iskrenog ponašanja tokom postupka, nehat usled nepoznavanja propisa, finansijske situacije učinilaca i odsustva otežavajućih okolnosti.

Prilikom izricanja mere potpunog oduzimanja novca, sudovi su ukratko zaključili da nisu istaknuti argumenti ili dostavljeni dokazi koji bi opravdali delimično oduzimanje. Podnosioci su u žalbama isticali, što je u odlukama zanemareno ili izričito odbijeno kao nerelevantno, da propust nije bio nameran, da nisu imali priliku da prijave gotovinu pre nego što su ih zaustavili carinici, da je novac zakonitog porekla, da su iznosi značajni za podnosioce, i da novac nije bio izvožen iz Srbije .

Prvi podnosilac je podneo ustavnu žalbu tvrdeći da mu je povređeno pravo na pravično suđenje usled nezakonitih i proizvoljnih sudskih odluka o oduzimanju gotovine, dok su ostali podnosioci podneli slične ustavne žalbe, tvrdeći da im je povređeno pravo na imovinu. Ustavni sud je u odlukama donetim između maja 2013. i oktobra 2014. odlučio da odbaci žalbe prvog i drugog podnosioca i da odbije žalbe ostalih podnosilaca.

Domaći sudovi povredili pravo na imovinu

ESLJP je najpre ukazao da među strankama nije bilo sporno da je, oduzimanjem novca, došlo do mešanja u pravo na imovinu, da bi se potom upustio u ispitivanje trodelnog testa u opravdanost mešanja.

U pogledu zakonitosti mešanja, ESLJP je naveo da je zatečen nedostatkom doslednosti u odlukama domaćih sudova. Tako su domaći sudovi, uključujući i Ustavni sud, zaključili da je prvi podnosilac predstavke prekršaj izvršio iz nehata, a ne namerno, što implicira da je motiv igrao ulogu u izboru sankcije. Takođe su utvrdili zakonito poreklo gotovine, nepoznavanje propisa i da gotovina nije bila sakrivena. ESLJP je naveo da je teško shvatiti kako isti ti faktori nisu naveli domaće sudove da primene neku od olakšavajućih okolnosti i da ne odrede potpuno oduzimanje novca u ostalim slučajevima. Domaći sudovi su stoga sa teškoćama tumačili diskrecionu slobodu po relevantnim zakonskim odredbama, posebno Zakonom o deviznom poslovanju.

ESLJP je zaključio da relevantno zakonodavstvo nije bilo dovoljno precizno, ali i da praksa domaćih sudova, uključujući Ustavni sud, nije bila dosledna, i stoga nije razjasnila predvidive posledice određenog postupanja za pojedince, ograničila diskreciona ovlašćenja nadležnih organa, niti obezbedila zaštitu od proizvoljnosti. Stoga je ESLJP izrazio sumnju da je mešanje u pravo podnosilaca na mirno uživanje imovine ispunilo zahtev predvidivosti.

U pogledu legitimnosti cilja mešanja u prava podnosilaca, sud je uzeo u obzir argument Vlade da je sporno mešanje bilo usmereno na borbu protiv pranja novca i drugih krivičnih aktivnosti kao i da kontrola prenosa gotovine preko granice služi cilju sprečavanja prekomernog priliva deviznog kapitala i obezbeđivanja stabilnosti deviznog tržišta u Srbiji. Međutim u posebnim okolnostima ovog slučaja, gde domaći sudovi nisu našli nikakve naznake da su oduzeti iznosi imali bilo kakvo nezakonito ili sumnjivo poreklo, niti da je gotovina bila stečena ili namenjena da ostane u Srbiji, ESLJP je izrazio sumnju da je sporno mešanje služilo navedenim ciljevima.

Što se tiče srazmere mešanja, ESLJP je utvrdio da su podnosioci oglašeni krivim isključivo zbog neprijavljivanja novca, jer ništa nije ukazivalo da su vlasti konfiskacijom želele da spreče neku nezakonitu aktivnost; da su oduzeti iznosi bili značajni za podnosioce; da je šteta koju su podnosioci mogli da nanesu državi bila minimalna, pošto nisu izbegli carinske dažbine, nisu su iznosili devizni kapital iz Srbije ili prouzrokovali bilo kakvu drugu materijalnu štetu državi. Neprijavljivanje je Srbiji samo uskratilo informaciju o tranzitu sredstava kroz njenu teritoriju. Stoga mera konfiskacije nije predstavljala naknadu za štetu državi, već je imala preventivnu i kaznenu svrhu.

Pored toga što zakonodavstvo nije precizno u ključnim elementima, što je onemogućilo prekršajne sudove da suštinski procene srazmernost pri izricanju mere konfiskacije, ESLJP je utvrdio i da su domaći sudovi smatrali da ponašanje podnosilaca automatski vodi konfiskaciji celokupnog iznosa prenesene gotovine.

Na kraju, ESLJP je primetio da je raspon propisanih novčanih kazni bio od 5.000 do 150.000 dinara, što je u vreme događaja odgovaralo iznosima od oko 40 do 1.400 evra. Nije prihvatio argument Vlade da iznos konfiskacije nije morao biti u vezi sa izrečenom novčanom kaznom, jer su obe predstavljale deo sankcije.

Ustavni sud propustio da izleči povredu

ESLJP je dalje utvrdio da je Ustavni sud imao priliku da u postupku po ustavnim žalbama otkloni propuste u radu prekršajnih sudova i da izvrši analizu srazmernosti mešanja, ali da je izričito odbio to da učini, što je u suprotnosti sa zahtevima sadržanim u članu 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju.

Ukazao je i na razvoj prakse Ustavnog suda od 2018. godine, koji se sastoji u tome da je taj sud započeo ispitivanje srazmernosti zadiranja u pravo. Ustavni sud je potvrdio potrebu za analizom srazmernosti u načelu i dao uputstva kada i kako relevantna odredba Zakona o deviznom poslovanju treba da bude primenjena od strane prekršajnih sudova.

Zaključak ESLJP

ESLJP je zaključio da široki i neprecizni zakonodavni okvir, u kombinaciji sa uskim obimom ocene koju su izvršili domaći sudovi, nije mogao da obezbedi potrebnu pravičnu ravnotežu između zahteva opšteg interesa i zaštite prava podnosilaca predstavki na mirno uživanje imovine. Domaći sudovi, uključujući Ustavni sud, odlučili su da je, pored novčanih kazni, bilo potrebno konfiskovati celokupne ili značajne iznose koje su podnosioci preneli preko granice bez prijave. Pri tome nisu izvršili suštinsku analizu o tome koje sankcije su bile neophodne u svakom pojedinačnom slučaju.

Shodno tome, došlo je do povrede člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju, a Srbija je obavezana da podnosiocima vrati oduzete iznose, ukupno 127.245 evra, na ime naknade materijalne štete, i ukupan iznos od 8.600 evra na ime troškova postupka