Sedmočlano veće Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava, na sednici održanoj 27. maja i 1. jula 2025. godine, donelo je presudu u predmetu Atanasije Ristić protv Srbije, u kojoj je utvrdilo povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 5 stavovi 1, 2, 3 i 4 Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog nezakonitog lišenja slobode podnosioca predstavke, njegovog neinformisanja o razlozima za to, uskraćivanja prava da bude izveden pred sud kako bi se izjasnio o zakonitosti njegovog lišenja slobode i nemogućnosti da ispita zakonitost lišenja slobode. Presuda je objavljena na sajtu suda 26. avgusta 2025. godine.

Činjenice

U novembru 2016. godine, policija je lišila slobode podnosioca predstavke, koji je tom prilikom izvadio iz džepa plastičnu kesicu i progutao je. Saslušan je u policijskoj stanici, ali nije postojao nikakav dokument kojim bi se potvrdilo njegovo zadržavanje, i nije mu dozvoljeno da kontaktira advokata ili članove porodice.

Narednog dana je odveden na Vojnomedicinsku akademiju. Bio je pod neprekidnim policijskim nadzorom,  vezan lisicama za ruke i noge za krevet, i do toaleta mogao da ide samo u prisustvu policajaca. Dat mu je laksativ, o čemu je tvrdio da nije bio obavešten niti da je pristao na to. Izbacio je plastičnu kesicu u kojoj se nalazilo sedam manjih kesica sa amfetaminom i kofeinom, ukupne težine 4,77 grama, što je policija zaplenila i uvrstila u dokaze. Tek nakon toga podnosiocu je dozvoljeno da konaktira advokata i porodicu, a dva prijatelja su ga posetila u bolnici. Sutradan je prebačen iz bolnice u policijsku stanicu, a potom pušten na slobodu.

Protiv podnosioca je pokrenut krivični postupak po više tačaka optužnice, uključujući i posedovanje nedozvoljenih droga. U junu 2018. godine, podnosilac je sa tužilaštvom sklopio sporazum o priznanju krivice koji je prihvatio Prvi osnovni sud u Beogradu, proglasio podnosioca krivim i izrekao mu uslovnu kaznu zatvora od dve godine.

Podnosilac je 23. decembra 2016. godine podneo ustavnu žalbu tvrdeći, između ostalog, da je bio nezakonito lišen slobode i da je tokom boravka u bolnici bio podvrgnut nečovečnom i ponižavajućem postupanju. Ustavni sud je utvrdio da su postupci policije bili opravdani rizikom po život podnosioca, a da su lekari adekvatno reagovali na situaciju i pružili potrebnu medicinsku pomoć kako bi otklonili opasnost. Ustavni sud je priznao da je boravak podnosioca u bolnici predstavljao lišenje slobode. Takođe je utvrdio da nije postojala odluka o zadržavanju, niti da je podnosilac bio obavešten o svojim pravima prilikom lišenja slobode, ali da su ti propusti bili opravdani hitnošću situacije. Ustavni sud nije doneo odluku u pogledu navoda podnosioca da je bio vezan za bolnički krevet duže od devedeset sati. Odbio je ustavnu žalbu kao neosnovanu.

Predstavka (načelno) prihvatljiva

Vlade Srbije je prigovorila da podnosilac nije iskoristio delotvorna pravna sredstva pre obraćanja Ustavnom sudu, jer nije podneo pritužbu Ministarstvu unutrašnjih poslova u kojoj bi osporio zakonitost postupanja policijskih službenika, ili jer se nije obratio Zaštitniku građana. Pored toga, mogao je da podnese krivičnu prijavu protiv policijskih službenika, a imao je mogućnost da podnese i tužbu za naknadu štete.

Sud je ovaj prigovor odbio uz obrazloženje da je u više predmeta protiv Srbije dosledno zauzimao stav da kada Ustavni sud ispita navode podnosioca u meritumu i ne odbaci ih zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava, podnosilac očigledno nije bio dužan da koristi još neki pravni put.

Nema povrede člana 3 Konvencije

Podnosilac je naveo da je njegov tretman tokom zadržavanja u bolnici bio nečovečan i ponižavajući jer je tokom više od tri dana bio vezan za bolnički krevet, jer je bio primoran da uzme nepoznatu supstancu, jer primena laksativa nije bila ni pravno ni medicinski opravdana, i jer lekarski pregledi i analize nisu pokazali da postoji rizik po njegov život. Naveo je da je jedina svrha te mere bila da se iz njegovog tela izvuku dokazi za krivični postupak. Naveo je i da je morao da obavi nuždu u prisustvu policajca, što je bilo naročito ponižavajuće.

U pogledu navoda o vezivanju, ESLJP je najpre podsetio da tvrdnje o zlostavljanju moraju biti potkrepljene odgovarajućim dokazima u čijoj oceni sud primenjuje standard „van razumne sumnje“, ali i da se takav dokaz može izvesti i iz postojanja dovoljno snažnih, jasnih i usaglašenih indicija ili iz sličnih, neoborenih činjeničnih pretpostavki. Pošto je podnosilac pušten na slobodu 23. novembra 2016. godine, a ustavnu žalbu je podneo 23. decembra 2016. godine, u tom periodu nije bio onemogućen da pribavi medicinski izveštaj kojim bi potkrepio navode o vezivanju. Pored toga, nije podneo krivičnu prijavu u tom pogledu, niti tužbu za naknadu štete, niti je dao objašnjenje zašto je odlučio da tako ne postupi. Ni Ustavni sud nije doneo odluku o osnovanosti navoda podnosioca o vezivanju, pa se ne može reći da je podnosilac pred ESLJP izneo argumentovane navode. ESLJP stoga nije mogao da zaključi da su državni organi imali obavezu da sprovedu zvaničnu istragu, usled čega je ovaj deo predstavke odbačen kao očigledno neosnovan u skladu sa članom 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.

U pogledu medicinske intervencije kojoj je podnosilac bio podvrgnut, ESLJP je podsetio da zlostavljanje mora dostići minimalni nivo ozbiljnosti da bi potpalo pod član 3 Konvencije. Procena tog minimuma je relativna i zavisi od svih okolnosti slučaja, kao što su trajanje, fizičke i psihičke posledice, a u nekim slučajevima i pol, uzrast i zdravstveno stanje žrtve. Po pravilu, mera koja je medicinski nužna se ne može smatrati nečovečnom ili ponižavajućom, ali medicinska nužnost mora biti uverljivo dokazana, dok proceduralne garancije moraju postojati i biti ispoštovane. Takođe se uzima u obzir da li je osoba trpela ozbiljan fizički bol ili patnju, da li su meru naložili i sproveli lekari, da li je osoba bila pod stalnim medicinskim nadzorom i da li je prinudna mera pogoršala zdravstveno stanje ili ostavila trajne posledice.

U konkretnom slučaju, ESLJP je zaključio da nakon što je podnosilac priznao da je progutao amfetamin, policajci su imali obavezu da preduzmu mere kako bi otklonili svaki rizik po njegovo zdravlje. Stoga je odluka da ga odvedu u bolnicu, gde je pregledan i podvrgnut medicinskoj intervenciji, bila u skladu sa zahtevima člana 3 Konvencije.

Sud je posebno cenio činjenicu da je sporna mera bila sprovedena od strane lekara, a ne policije, u specijalizovanoj ustanovi, nakon sveobuhvatnog pregleda i dvodnevnog čekanja da droga koju je podnosilac progutao prirodno napusti njegov organizam. Sud je takođe prihvatio zaključak Ustavnog suda da je količina droge koju je podnosilac progutao mogla da premaši smrtonosnu dozu i time je predstavljala ozbiljnu opasnost po njegovo zdravlje. Intervencija lekara je bila kratkotrajna i nije prouzrokovala povrede ili pogoršanje zdravstvenog stanja podnosioca, zbog čega ESLJP nije mogao da zaključi da je tretman izazvao intenzivnu fizičku ili psihičku patnju. Takođe, prema podnosiocu nije upotrebljena sila, a nakon intervencije ostao je na medicinskoj nezi još jedan dan i prebačen je u policijsku stanicu tek kada više nije bilo rizika po njegovo zdravlje.

ESLJP je stoga zaključio da primenjene mere nisu dosegle prag nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja u smislu člana 3 Konvencije, pa je i ovaj deo predstavke proglašen očigledno neosnovanim i odbačen u skladu sa članom 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.

Povreda člana 5 stavovi 1- 4 Konvencije

Podnosilac se pritužio i na to da je njegovo zadržavanje u bolnici tokom devedeset časova bilo nezakonito i proizvoljno, suprotno članu 5 Konvencije (pravo na slobodu i bezbednost). Takođe se pozvao na član 13 Konvencije, ali je sud odlučio da ove pritužbe razmotri samo iz ugla člana 5 Konvencije.

U pogledu zakonitosti lišenja slobode, uključujući i pitanje poštovanja postupka koji je propisan zakonom, ESLJP je podsetio da Konvencija upućuje na nacionalno pravo i predviđa obavezu da se poštuju materijalna i procesna pravila tog prava. Član 5 stav 1 dodatno zahteva zaštitu od proizvoljnosti. Lišenje slobode je „proizvoljno“ ako postoji element „loše vere“ ili obmane od strane vlasti, iako je formalno bilo u skladu sa domaćim pravom, ili ukoliko domaće vlasti nisu ni pokušale da primene domaće pravo na ispravan način.

U konkretnom slučaju, nije sačinjen nikakav zapisnik o hapšenju podnosioca predstavke i njegovom daljem zadržavanju od 19. do 23. novembra 2016. godine, što je već činilo krajnje ozbiljan propust, budući da lišenje slobode koje nije kao takvo tretirano predstavlja potpuno negiranje fundamentalnih garancija iz člana 5 stav 1 Konvencije. Nepostojanje evidencije o datumu, vremenu i mestu lišenja slobode, imenu lica lišenog slobode, razlozima za lišenje slobode i imenu lica koje ga je sprovelo je nespojivo sa članom 5 stav 1 Konvencije, koje ne opravdava ni hitnost situacije. ESLJP je zaključio da lišenje slobode podnosioca nije bilo u skladu sa članom 5 stav 1 Konvencije.

U pogledu člana 5 stav 2 Konvencije, koji zahteva da lice lišeno slobode bude obavešteno o razlozima lišenja slobode zarad mogućnosti osporiavanja zakonitosti lišenja slobode pred sudom, sud je konstatovao da podnosilac nije bio obavešten o razlozima svog hapšenja.

Što se tiče člana 5 stav 3 Konvencije, koji zahteva izvođenje pred sud lica koje je lišeno slobode u vezi sa krivičnim delom, ESLJP je utvrdio da je podnosilac očigledno bio lišen mogućnosti da bude izveden pred sud.

Na kraju, sud je podsetio da član 5 stav 4 Konvencije zahteva sudsku kontrolu zakonitosti lišenja slobode, a podnosiocu nije data nikakva mogućnost da traži sudsku kontrolu svog zadržavanja, pa je prekršena i ova odrdba.

ESLJP je dosudio podnosiocu iznos od 6.000 evra na ime naknade nematerijalne štete zbog povreda prava i 1.726 evra na ime troškova postupka.