Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 16. septembra 2025. godine presudu u predmetu H.G.D. protiv Srbije, u kojoj je utvrdio povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 5 Evropske konvencije o ljudskim pravima, usled proizvoljnog lišenja slobode podnosioca predstavke na aerodromu u Beogradu. Presuda je objavljena 7. oktobra 2025. godine.

Podnosilac je 2016. godine letom iz Istanbula stigao u Beograd, gde mu je odbijen ulazak u zemlju zbog pokušaja da iskoristi falsifikovani pasoš, i naloženo mu je vraćanje u Istanbul. Pošto je odbio da se vrati, smešten je u prostor tranzitne zone koji je bio predviđen za osobe koje nemaju ovlašćenje za ulazak u Srbiju, da čeka deportaciju u Tursku. U prostoriji nije bilo kreveta, sanitarnih čvorova i grejanja, a podnosilac je bio zaključan pod stalnim nadzorom policije.

Po tada važećim propisima, nije bilo predviđeno izdavanje formalne odluke o zadržavanju ili proterivanju, niti se zadržavanje u tranzitnoj zoni uopšte kvalifikovalo kao lišenje slobode. Policija je, skoro mesec dana kasnije, izdala rešenje o zadržavanju u vezi sa optužbama protiv podnosioca za upotrebu falsifikovanog dokumenta, a on je premešten u prostoriju za zadržavanje Uprave granične policije, gde je proveo narednih četrdeset osam sati, nakon čega je premešten u centar za azil.

Podnosilac je podneo ustavnu žalbu zbog kršenja prava na slobodu i bezbednost, ali je ona odbijena pošto je Ustavni sud zaključio da  se njegov boravak u tranzitnoj zoni po srpskom pravu nije smatrao lišenjem slobode.

Podnosilac se pritužio ESLJP zbog kršenja člana 5 stavovi 1, 2, 4 i 5 Konvencije,  i naveo je da je njegov boravak u tranzitnoj zoni predstavljao proizvoljno lišenje slobode jer je pritvoren bez obaveštavanja o razlozima, bez izvođenja pred sud i bez obezbeđenog prevodioca, i da su mu povređena prava da ospori zakonitost pritvora i da potražuje naknadu štete.

predstavka prihvatljiva

Sud je najpre podsetio da su opšta načela u vezi sa lišenjem slobode u međunarodnim zonama aerodroma izložena u odluci u predmetu Ilias i Ahmed protiv Mađarske. U konkretnom slučaju, domaće pravo nije tretiralo zadržavanje osobe u tranzitnoj zoni aerodroma kao lišenje slobode, i stoga nije doneta nijedna odluka u pogledu podnosioca, koji je zadržan u tranzitnoj zoni aerodroma u Beogradu dvadeset i šest dana pod stalnim nadzorom policije, pa je sud smatrao da je član 5 primenjiv i da pritužbe podnosioca nisu očigledno neosnovane u smislu člana 35 stav 3 tačka a) Konvencije.

U meritumu, sud utvrdio povrede stavova 1, 4 i 5, ali ne i stava 2 člana 5 Konvencije

U pogledu člana 5 stav 1 Konvencije, ESLJP je naglasio da Vlada Srbije nije ukazala ni na jedan propis koji reguliše pritvor u tranzitnoj zoni, niti je sam sud mogao da ga identifikuje, kao ni bilo kakvo određenje maksimalnog trajanja takvog pritvora. Prema tada važećem domaćem pravu, zadržavanje osoba u tranzitnim zonama aerodroma nije se smatralo lišenjem slobode, pa je ESLJP zaključio da u ovom slučaju nije postojao zakonski osnov za pritvaranje podnosioca. Pored toga, sud je već ranije utvrdio da je pritvor bez odluke suda ili jasnih pravila koja regulišu pritvor nespojiv sa principima pravne sigurnosti i zaštite od proizvoljnosti, kao i sa zahtevima člana 5 stav 1 Konvencije.

U pogledu člana 5 stav 4 Konvencije, Vlada Srbije je navela da nije postojala procedura za osporavanje zakonitosti zadržavanja u tranzitnoj zoni aerodroma, jer se takvo zadržavanje prema domaćem pravu nije smatralo lišenjem slobode. ESLJP je samo podsetio na raniji zaključak da je pritvor podnosioca bila faktička mera bez bilo kakve formalne odluke, pa je utvrdio da podnosilac nije imao na raspolaganju proceduru u kojoj bi sud brzo mogao odlučiti o zakonitosti lišenja slobode.

Vlada Srbije je, u pogledu člana 5 stav 5 Konvencije, navela da samo osobe koje su lišene slobode imaju pravo na naknadu štete, a zadržavanje podnosioca u tranzitnoj zoni se nije smatralo lišenjem slobode. Stoga je ESLJP utvrdio da podnosilac nije imao ostvarivo pravo na naknadu za nezakonito lišenje slobode.

U vezi sa pritužbom na povredu člana 5 stav 2 Konvencije, u kojoj je podnosilac tvrdio da su ga službenici granične policije informisali na engleskom jeziku, koji nije dovoljno poznavao da bi razumeo razloge svog zadržavanja, ESLJP je naveo da je podnosilac pokušao da uđe u Srbiju sa falsifikovanim pasošem, čega je morao biti svestan, te da pošto mu je odbijen ulazak u Srbiju, on je odbio da se vrati za Istanbul. Ove okolnosti su navele sud na zaključak da je podnosilac bio dovoljno informisan o razlozima zadržavanja i da je te informacije razumeo. Zbog toga je zaključio da je pritužba po članu 5 stav 2 Konvencije očigledno neosnovana, i odbacio je u skladu sa članom 35 stav 4 Konvencije.

Srbija je obavezana da podnosiocu isplati 1.800 evra na ime naknade nematerijalne štete i 300 evra na ime troškova postupka.