ESLJP: samo utvrđenje povrede prava na slobodu i bezbednost nije dovoljno obeštećenje

Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 9. septembra 2025. godine presudu u predmetu Čolović protiv Srbije, u kojoj je utvrdio povredu člana 5 stav 5 Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na naknadu za nezakonito lišenje slobode), usled propusta Ustavnog suda da podnosiocu predstavke dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava iz člana 5 stav 4 Konvencije (pravo na sudsko ispitivanje zakonitosti lišenja slobode, oba u okviru prava na slobodu i bezbednost). Presuda je objavljena na sajtu suda 30. septembra 2025. godine.

Prema relevantnim činjenicama, podnosioca predstavke je policija zadržala 2016. godine zbog sumnje da je izvršio krivično delo prevara. On se žalio na rešenje istog dana, a policija je žalbu prosledila Osnovnom sudu u Užicu tek narednog dana. Sud je odbio žalbu kao neosnovanu, ali istog dana uveče policija je ukinula rešenje o zadržavanju. Osnovni sud u Užicu je oglasio podnosioca krivim za prevaru.

Ustavni sud je 2019. godine utvrdio povredu prava podnosioca da sud o zakonitosti njegovog zadržavanja odluči bez odlaganja, s obzirom da je nadležnom sudu bilo potrebno oko petnaest sati, umesto propisanih četiri sata iz člana 294 stav 3 Zakonika o krivičnom postupku, da odluči o žalbi. Ustavni sud je naložio objavljivanje te odluke kao dovoljno pravično zadovoljenje i nije dosudio podnosiocu novčanu naknadu.

Pozivajući se na član 5 stav 5 Konvencije, podnosilac se žalio ESLJP da domaći sudovi nisu dosudili naknadu štete, na koju je imao pravo usled utvrđene povrede člana 5 stav 4 Konvencije.

ESLJP je najpre utvrdio da je predstavka prihvatljiva i odbio je prigovor Vlade da je podnosilac zloupotrebio pravo na pojedinačnu predstavku time što nije obavestio sud da je nakon policijskog zadržavanja protiv njega pokrenut krivični postupak, u kojem je osuden, jer je smatrao da se osuda nije relevantna za ocenu da li su domaći sudovi povredili pravo podnosioca po Konvenciji time što mu nisu dosudili naknadu nematerijalne štete.

Vlada je takođe prigovorila da je podnosilac izgubio status „žrtve“ jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava iz člana 5 stav 4 Konvencije, što predstavlja dovoljno zadovoljenje, ali je ESLJP podsetio na svoj stav da pozitivna odluka domaćih organa sama po sebi ne lišava podnosioca statusa „žrtve“ u smislu člana 34 Konvencije, osim ako domaći organi nisu priznali povredu i potom obezbedili naknadu koja mora biti odgovarajuća i dovoljna. Ustavni sud jeste priznao povredu Konvencije, ali je odlučio da ne dosudi naknadu nematerijalne štete, ali je ESLJP odlučio da o pitanju statusa „žrtve“ odluči zajedno sa meritumom, jer je usko vezano sa suštinom pritužbe podnosioca da mu je povređeno pravo na naknadu garantovano članom 5 stav 5 Konvencije.

U meritumu, ESLJP je uzeo u obzir svoju noviju praksu (npr. presuda u predmetu Radonjić i Romić protiv Srbije, o kojoj smo pisali ovde), prema kojoj se u ovakvim situacijama mora dosuditi naknada nematerijalne štete. Činjenica da Ustavni sud nije dosudio nikakvu naknadu navela je sud da zaključi da priznanje povrede, samo po sebi, ne predstavlja dovoljno obeštećenje i da je potrebno dosuditi naknadu u adekvatnom iznosu.

U oceni adekvatnosti, ESLJP je uzeo u obzir svoju praksu po članu 41 Konvencije u sličnim predmetima, kao i činjenične okolnosti konkretnog slučaja poput trajanja zadržavanja podnosioca, i utvrdio da je povređeno njegovo pravo na naknadu, zajemčeno članom 5 stavom 5 Konvencije.

Srbija je obavezana da podnosiocu isplati iznos od 800 evra na ime naknade nematerijalne štete i iznos od 1.200 evra na ime troškova postupka.