ESLJP: Srbija povredila pravo na slobodu i bezbednost okrivljenih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije

Sedmočlano veće Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava donelo je 14. marta 2023. godine presudu u predmetu Radonjić i Romić protiv Srbije kojom je utvrdilo da je Srbija povredila pravo na slobodu i bezbednost iz člana 5 stavovi 3 i 4 Evropske konvencije o ljudskim pravima, usled nedovoljnog obrazloženja razloga za produžetak pritvora i usled predugog trajanja postupka pred Ustavnim sudom. Presuda je objavljena na sajtu suda 4. aprila 2023. godine.

Donosimo analizu presude, kako u pogledu uslova dopuštenosti predstavke, tako i u pogledu merituma.

Podnosioci bili u pritvoru od 2014. do 2017. godine

Podnosioci predstavke su uhapšeni 14. januara 2014. godine zbog sumnje da su, zajedno sa još dve osobe, ubili novinara i izdavača Slavka Ćuruviju 11. aprila 1999. godine. Bili su u pritvoru od 14. januara 2014. godine do 6. jula 2017. godine, kada im je određen kućni pritvor. Krivični postupak protiv podnosilaca predstavke je u vreme donošenja odluke ESLJP još uvek bio u toku.

Podnosiocima je pritvor odredio sudija za prethodni postupak Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, zbog opasnosti od bekstva, opasnosti od uticaja na svedoke i sprečavanja uznemirenja javnosti.  Rešenje o pritvoru je potvrđeno u postupku po žalbi. Sud je u narednom periodu produžavao pritvor po istom osnovu, što je i potvrđivano u postupku po žalbi, sve do jula 2014. godine, kada je apelacioni sud prvi put ukinuo rešenje o pritvoru, pošto je smatrao da je prvostepeni sud propustio da utvrdi da li razlozi za pritvor i dalje stvarno postoje.

Prvostepeni sud je potom opet doneo odluku o produženju pritvora i zasnovao je na sprečavanju uznemirenja javnosti. Ta odluka je jednom ukinuta, ali je pritvor konačno produžen radi sprečavanja uznemirenja javnosti, sve do  decembra 2014. godine, kada je apelacioni sud ukinuo odluku o produženju pritvora, uz obrazloženje da argumenti o tome da je javnost i dalje uznemirena nakon 11 meseci pritvora moraju da budu bolje potkrepljeni. Apelacioni sud je u naredna dva navrata ukidao rešenja o produženju pritvora, da bi potom u januaru, februaru i martu 2015. godine takva rešenja potvrđivao, svaki put iz istog razloga uznemirenja javnosti.

Viši sud je potvrdio optužnicu u februaru 2015. godine, a nakon toga je održao 83 pretresa i saslušao više od 100 svedoka. U periodu od aprila 2015. godine do juna 2017. godine, viši sud je redovno produžavao pritvor, što je apelacioni sud potvrđivao.

Viši sud je 6. jula 2017. godine doneo rešenje da pritvor više nije neophodan i zamenio ga kućnim pritvorom, što je apelacioni sud nakon jednog ukidanja i potvrdio.

Podnosioci predstavke su, zajedno sa još dve osobe, 2019. godine oglašeni krivim za teško ubistvo. Apelacioni sud je 2020. godine tu presudu ukinuo i predmet vratio višem sudu na ponovno suđenje. Nova prvostepena presuda je donesena u decembru 2021. godine sa istim ishodom, a postupak po žalbi je u vreme donošenja odluke ESLJP i dalje bio u toku.

Ustavni sud utvrdio povredu prava na slobodu i bezbednost, ali nije dosudio naknadu nematerijalne štete

Podnosioci predstavke su se obratili Ustavnom sudu, koji je doneo niz odluka u kojima je zaključio da je dužina pritvora podnosilaca predstavke bila opravdana u periodu od njihovog hapšenja 14. januara 2014. godine do 3. aprila 2015. godine, dok u pogledu perioda do 6. jula 2017. godine, kada im je određen kućni pritvor, nadležni sudovi nisu dovoljno opravdali produžetak pritvora. Ustavni sud nije dosudio naknadu nematerijalne štete, jer je smatrao da utvrđivanje povrede samo po sebi predstavlјa dovolјno pravično zadovolјenje, ali je i napomenuo da nije isklјučena mogućnost da će podnosioci predstavke dobiti naknadu štete po pravilima Zakonika o krivičnom postupku.

Podnosioci nisu izgubili status žrtve

Vlada je argumentovala da su podnosioci predstavke izgubili status žrtve pred ESLJP u pogledu perioda od 3. aprila 2015. godine do 6. jula 2017. godine, pošto je Ustavni sud u pogledu tog perioda već utvrdio povredu prava.

ESLJP je podsetio da je ranije u velikom broju slučajeva utvrdio povredu člana 5 stav 3 Konvencije usled dužine trajanja pritvora, u kojim slučajevima nije smatrao da je samo utvrđenje dovoljno već je dosudio i naknadu nematerijalne štete. Stoga je zaključio da utvrđenje povrede od strane Ustavnog suda, bez dosude naknade štete, ne lišava podnosioce statusa žrtve.

U pogledu navoda Ustavnog suda da podnosioci mogu dobiti naknadu štete po Zakoniku o krivičnom postupku, ESLJP je zaključio da se odredbe tog zakonika odnose samo na lica koja su pravnosnažno oslobođena, tako da ne postoji jasan pravni put koji su podnosioci mogli da koriste kako bi ostvarili svoje pravo na naknadu štete.

U meritumu, ESLJP utvrdio da domaći sudovi nisu dali dovoljne razloge za produženje pritvora

Pošto su dva (mogućnost bekstva i uticaja na svedoke) od inicijalna tri razloga za određenje pritvora vremenom otpala i pošto je pritvor produžavan samo iz razloga mogućeg uznemirenja javnosti, centralno pitanje pred ESLJP je bilo da li je produžavanje pritvora po tom osnovu bilo opravdano.

Osvrnuvši se na odluku Ustavnog suda koji je zaključio da od 3. aprila 2015. godine nadležni sudovi nisu dali adekvatne razloge koji bi opravdali produženje pritvora zbog uznemirenja javnosti, ESLJP je zaključio da nema razloga da se ne složi sa zaključkom Ustavnog suda. Zbog toga je utvrdio povredu člana 5 stav 3 Konvencije, koji pruža zaštitu od arbitrarnog trajanja pritvora.

Ustavni sud nije dovoljno brzo razmatrao zakonitost pritvora

Podnosioci su se pritužili sudu i zbog toga što Ustavni sud nije dovoljno brzo (odnosno „hitno“, kako se navodi u članu 5 stav 4 Konvencije) razmotrio ustavnu žalbu kojom su osporili zakonitost pritvora.

Sud je odbacio prigovor nedozvoljenosti predstavke u ovom delu, koji je zasnovan na tvrdnji da član 5 stav 4 nije primenjiv na postupke pred Ustavnim sudom, pozivajući se na svoju raniju praksu (npr. predmeti Ilnseher protiv Nemačke i Peša protiv Hrvatske). S obzirom da Ustavni sud može da ukine pritvor koji je odredio redovni sud, ESLJP je zaključio da je član 5 stav 4 Konvencije, koji garantuje hitnost ispitivanja zakonitosti lišenja slobode, primenjiv na postupak pred Ustavnom sudom.

ESLJP je utvrdio da je postupak pred Ustavnim sudom trajao duže od dve godine, od 28. maja 2015. godine kada je podneta ustavna žalba do 21. decembra 2017. godine kada je Ustavni sud doneo odluku, odnosno do 10. januara 2018. godine kada je ta odluka dostavljena podnosiocima.

ESLJP je podsetio da je prihvatljivo da postupak pred Ustavnim sudom traje nešto duže, posebno kada domaći sistemi kakav je srpski garantuju paralelno kontinuirano ispitivanje dužine pritvora. Međutim, period duži od dve godine se ne može smatrati brzim. Sud je dao primere iz svoje prethodne prakse, gde je utvrdio da ustavnosudski postupak koji je trajao duže od osam meseci nije bio u skladu sa zahtevom „hitnosti“ (Žubor protiv Slovačke) i da je postupak koji je trajao osamnaest meseci bio „izuzetno dug“ (Kavala protiv Turske).

Sud je takođe zaključio da su pitanja koja su izneta pred Ustavni sud bila jednostavna i da podnosioci nisu doprineli dužini trajanja postupka. U pogledu navoda Vlade o preopterećenosti Ustavnog suda, ESLJP je ukazao da preopterećenost ne može opravdati preterano dugo trajanje postupaka i da je država dužna da uspostavi sistem koji je u stanju da odgovori na zahteve člana 5 stav 4 Konvencije.

Na osnovu ovih zaključaka, ESLJP je utvrdio da je došlo i do povrede člana 5 stav 4 Konvencije.

Sud je dosudio iznos od 1.000 evra po podnosiocu na ime naknade nematerijalne štete, ali je odbio zahtev za naknadu troškova postupka, jer advokati podnosilaca nisu dostavili fakture o nastalim troškovima i izdacima, već su se pozvali na iznose propisane advokatskom tarifom, koji se po ESLJP ne mogu smatrati dovoljnim za dosuđenje troškova postupka.