ESLJP: povreda prava na imovinu usled rušenja u „Beogradu na vodi“

Sedmočlano veće Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava donelo je 14. oktobra 2025. godine presudu u predmetu Iskra doo Beograd protiv Srbije, u kojoj je utvrdilo povredu prava na imovinu iz člana 1 Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, usled rušenja i oduzimanja državine zemljišta u cilju izgradnje projekta „Beograd na vodi“. Presuda je objavljena 18. novembra 2025. godine.

Činjenice

Predstavku je podnelo privredno društvo osnovano 1946. godine (prvo kao državno a zatim društveno preduzeće). Društvo je 1964. godine na parceli u Hercegovačkoj ulici, koja je bila u društvenoj svojini a društvo ju je koristilo, podiglo ogradu uz dozvolu opštinskih organa. Društvo je 2010. godine privatizovano, i nastavilo je da koristi parcelu u Hercegovačkoj ulici, koja je prevedena iz društvene u državnu svojinu.

Ograda podnosioca je 8. maja 2015. godine srušena, bez prethodnog obaveštenja, pa je društvo 8. juna 2015. podnela državinsku tužbu protiv privrednih društava Millennium Team doo i Beograd na vodi doo. Millennium Team doo je 24. juna 2015. godine zauzeo deo zemljišta koje je koristio podnosilac predstavke, tako što je dovezao mehanizaciju za podizanje sopstvene privremene ograde i započeo radove. Zbog toga je podnosilac preinačio svoju tužbu u julu 2015. godine kako bi obuhvatio i ove događaje.

Opštinski organi su 30. septembra 2016. poništili dozvolu za postavljanje ograde koju je imao podnosilac. Protiv ove odluke je uložena žalba i postupak po žalbi je i dalje bio u toku u vreme presuđenja ESLJP.

Privredni sud u Beogradu je 2017. godine presudio u korist podnosioca predstavke, ali je ipak odbio da tuženim privrednim društvima naredi da se uzdrže od daljeg smetanja državine i da vrate državinu u pređašnje stanje. Taj deo odluke je ukinuo Privredni apelacioni sud, pa je u ponovljenom postupku Privredni sud u Beogradu naložio tuženim društvima da se uzdrže od daljeg smetanja državine, pod pretnjom novčane kazne, i da vrate državinu u pređašnje stanje. Međutim, Privredni apelacioni sud je preinačio ovu odluku tako što je ovaj put odbio da naloži tuženim društvima da se uzdrže od daljeg smetanja i da vrate državinu u prethodno stanje, jer je dozvola iz 1964. godine poništena i jer bi vraćanje zemljišta u državinu podnosioca bilo u suprotnosti sa Uredbom o prostornom planu Beograda na vodi, kojom je zemljište određeno za javnu upotrebu.

Društvo podnosilac je podnelo ustavnu žalbu 2019. godine, gde je istaklo povrede prava na pravično suđenje, „prava na sudsku zaštitu ljudskih prava“ i prava na mirno uživanje imovine. Ustavni sud je u decembru 2020. godine odbio ustavnu žalbu. Sud je, između ostalog, utvrdio da nije došlo do povrede imovinskih prava, jer društvo nije tvrdilo da je njegova imovina eksproprisana bez naknade.

Podnosilac je podneo predstavku ESLJP zbog povrede prava na imovinu i prava na pravično suđenje, ali je sud odlučio da predstavku razmotri samo iz ugla prava na imovinu.

Predstavka prihvatljiva

ESLJP je po službenoj dužnosti potegao pitanje prihvatljivosti predstavke ratione materiae.

Podsetio je da građanskopravni sporovi između privatnih lica sami po sebi ne izazivaju odgovornost države u smislu člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju, osim kada predmet spora i primenjivo pravo sadrže bitne elemente javnog prava i regulatorne uloge države, ili kada su sudske odluke usmerene na ostvarivanje javnog interesa. U konkretnom slučaju, sporni događaji su proistekli iz projekta „Beograd na vodi“, koji je Vlada Srbije odredila kao strateški prioritet i projekat od posebnog značaja za Republiku Srbiju, radi kog je država donela posebne zakone i uredbe i osnovala društvo Beograd na vodi doo, nad kojim je Vlada je imala punu kontrolu. U relevantno vreme privredno društvo Beograd na vodi doo nije uživalo „dovoljnu institucionalnu i operativnu nezavisnost od države“ i njegove radnje se mogu pripisati državi. Najzad, prilikom odbijanja zahteva podnosioca da mu se državina vrati, domaći sudovi su se izričito pozvali na utvrđeni javni interes, pa je ESLJP zaključio da je član 1 Protokola br. 1 primenjiv.

U pogledu prigovora Vlade da društvo nije bilo vlasnik zemljišta i da nije moglo imati legitimno očekivanje da će dobiti odštetu u postupku eksproprijacije, ESLJP je podsetio da je ograda koja je podignuta 1964. godine bila u svojini društva i da je ono imalo državinu nad spornim zemljištem. Činjenica je da je podnosilac koristio to zemljište decenijama pre spornih događaja i da je privatizovan 2010. godine. Stoga je sud smatrao da su protok vremena i kontinuirano i neprekinuto priznavanje od strane države faktičke državine podnosioca predstavke nad spornim zemljištem u periodu od najmanje pedeset godina, stvorili imovinski interes koji je dovoljno utemeljen i značajan da predstavlja „imovinu“ u smislu člana 1 Protokola br. 1.

Vlada je prigovorila i da društvo nije iskoristilo adekvatna pravna sredstva jer nije vodilo parnicu za naknadu štete, ali je ESLJP smatrao da je bilo razumno što je društvo vodilo samo državinsku parnicu, a domaći sudovi su delimično odlučili u korist podnosioca predstavke. Ni Ustavni sud nije odbacio ustavnu žalbu zbog nekorišćenja nekih drugih sredstava.

Rušenje nije sprovedeno u zakonskom postupku

ESLJP je utvrdio da je u domaćem parničnom postupku nacionalni sud utvrdio da je došlo do mešanja u pravo podnosioca predstavke na mirno uživanje imovine.

Dalje je podsetio da prema važećem domaćem zakonodavstvu svako rušenje mora biti sprovedeno u skladu sa jasno definisanom procedurom, koja je osmišljena da zaštiti od samovolje. U ovom predmetu je taj pravni okvir u potpunosti zaobiđen i društvu su uskraćene dovoljne procesne garancije protiv samovolje.

Sud je uzeo u obzir argument Vlade da po posebnim propisima o projektu „Beograd na vodi“ podnosilac nije imao pravo na naknadu, ali je naglasio da  činjenica da postoji poseban zakon ne može, po prirodi stvari, uskratiti društvu pravo na zakonit postupak rušenja. Štaviše, posebni propisi upućuju na opšte zakonodavstvo u pitanjima koja nisu izričito uređena.

ESLJP je zaključio da rušenje ograde i oduzimanje državine zemljišta koje je društvo koristilo nisu bili zakoniti, što znači da nije morao dalje da ispituje da li su imali legitiman cilj i bili proporcionalni. Utvrdio je da je došlo povrede člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju.

Srbija je obavezana da podnosiocu predstavke isplati iznos od 3.000 evra na ime naknade nematerijalne štete i iznos od 3.000 evra na ime troškova postupka.

Međutim, sud je odbio zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 4.434.497 evra, koju je društvo navodno pretrpelo usled nemogućnosti izdavanja zemljišta u zakup, od čega je ostvarivalo redovan prihod. Ukazao je da podnosilac nije bio vlasnik spornog zemljišta i, iako je ostvarivao prihod od korišćenja zemljišta, nije postojala uzročna veza između materijalne štete i utvrđene povrede koja se odnosila na procesne garancije člana 1 Protokola br. 1.