Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 18. novembra 2025. godine presudu u predmetu Sarić protiv Srbije, u kojoj je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog nepravičnosti krivičnog postupka koji je vođen protiv podnosioca predstavke. Presuda je objavljena na sajtu suda 9. decembra 2025. godine.

Činjenice

Istražni sudija Osnovnog suda u Subotici je doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv podnosioca za krivično delo razbojništvo. Podnosilac je negirao da je izvršio krivično delo, dok je oštećena, koja je saslušana kao svedok, navela da je videla okrivljenog ispred sudnice i naknadno ga identifikovala kao izvršioca krivičnog dela. Četiri meseca kasnije je sprovedeno prepoznavanje, tokom kog je oštećena identifikovala podnosioca.

Osnovni sud u Subotici je oglasio podnosioca krivim, a naveo je da je odlučne činjenice o vremenu, mestu i načinu izvršenja dela utvrdio na osnovu iskaza oštećene, video-snimka i fotografija izdvojenih iz tog snimka. Veštak je utvrdio da se zbog lošeg kvaliteta snimka identitet osobe nije mogao preciznije utvrditi. Sud nije identifikovao podnosioca kao izvršioca dela iz snimka, ali je naveo da događaji zabeleženi na snimku odgovaraju opisu koji je dala oštećena, pa je dao punu dokaznu snagu njenom iskazu.

Apelacioni sud u Novom Sadu odbio je žalbu podnosioca. Smatrao je da, iako prepoznavanje podnosioca nije bilo sprovedeno u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, ta nepravilnost je bila relativno laka s obzirom da bi činjenično stanje bilo utvrđeno na isti način i bez prepoznavanja. Vrhovni kasacioni sud odbio je kao neosnovanu zahtev za zaštitu zakonitosti, a Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu.

Podnosilac se pritužio ESLJP sa tvrdnjom da je osuđen isključivo na osnovu iskaza svedoka i prepoznavanja, i to protivno Zakoniku o krivičnom postupku.

Odluka suda

ESLJP je podsetio da su opšta načela koja se odnose na pravičnost postupka, uključujući i prihvatljivost dokaza, sumirana u presudama u predmetima Bykov protiv Rusije i Laska i Lika protiv Albanije.

Uočio je da su u konkretnom slučaju ključni dokazi bili iskaz oštećene i njeno prepoznavanje podnosioca, nakon što ga je već videla u sudu kao okrivljenog. Domaći sudovi priznali da prepoznavanje nije bilo sprovedeno u skladu sa odredbama domaćeg prava, ali su tvrdili da se presuda zasnivala i na drugim dokazima. Činjenica je da je podnosilac predstavke prepoznat pred prvostepenim sudom bez primene osnovnih procesnih garancija iz člana 104 Zakonika o krivičnom postupku.

Pored toga, video-dokazi i fotografije na koje se pozvao osnovni sud nisu identifikovali podnosioca predstavke kao izvršioca, niti je iz ijednog drugog dokaza moglo da se utvrdi ko je izvršio delo.

ESLJP je zaključio da utvrđene nepravilnosti u postupku (saslušanje i prepoznavanje) nisu bile adekvatno razmotrene od strane domaćih sudova, već su oni samo ponovili da iskaz oštećene predstavlja verodostojan dokaz, iako on nije bio potkrepljen nijednim drugim dokazom. Na taj način domaći sudovi nisu ispoštovali osnovne zahteve krivičnog postupka da je teret dokazivanja krivice van razumne sumnje na tužilaštvu i načelo in dubio pro reo (prema kome se svaka sumnja u pogledu pouzdanosti dokaza tumači u korist okrivljenog).

Pošto krivični postupak nije ispunio zahteve pravičnog suđenja, ESLJP je utvrdio povredu ovog prava i dosudio podnosiocu iznos od 5.800 evra na ime troškova postupka. Zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete je odbijen pošto je sud smatrao da utvrđenje povrede prava čini dovoljnu satisfakciju.