Odbor o troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 3. februara 2026. godine odluku u predmetu P.D. protiv Srbije, u kojoj je odbacio predstavku usled neiskorišćavanja ustavne žalbe kao delotvornog pravnog leka. Odluka je objavljena na sajtu suda 5. marta 2026. godine.

Podnositeljka je bila tražilac azila u Srbiji i njen zahtev je konačno odbijen 2022. godine. Protiv te odluke podnositeljka nije vodila sudski postupak niti postupak pred Ustavnim sudom, već se odmah obratila ESLJP tako što je utužila povrede članova 5 (pravo na slobodu i bezbednost) i 14 (zabrana diskriminacije) Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i člana 2 Protokola br. 4 uz Konvenciju (sloboda kretanja), u vezi sa ograničenjem slobode kretanja tražilaca azila tokom pandemije COVID-19.

ESLJP je primetio da je Ustavni sud razmatrao inicijative radi ocene ustavnosti različitih mera donetih tokom pandemije u pogledu prava na slobodu i bezbednost, zabrane diskriminacije i prava na sudsku zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Sloboda kretanja nije bila ispitivana od strane Ustavnog suda. Ustavni sud je obustavio postupak uz obrazloženje da osporene mere više nisu bile na snazi i da inicijative nisu bile osnovane, dok je u pogledu ograničenja slobode kretanja zaključio da ono nije predstavljalo lišenje slobode.

Vlada Srbije je prigovorila da podnositeljka nije iscrpela domaća pravna sredstva, jer nije podnela pritužbu Komesarijatu za izbeglice i migracije Republike Srbije, niti je podnela ustavnu žalbu. Podnositeljka je navela da ustavna žalba nije bila delotvorno sredstvo, pozivajući se na odluke Ustavnog suda o ustavnosti mera.

ESLJP je najpre ukazao da se odluke Ustavnog suda nisu odnosile na lične okolnosti podnositeljke, te da to što su osporene mere proglašene saglasnim sa Ustavom ne oslobađa podnositeljku obaveze da iskoristi ustavni mehanizam kako bi ostvarila delotvornu zaštitu svojih prava iz Konvencije. Podnositeljka je morala da podnese ustavnu žalbu i time pruži Ustavnom sudu mogućnost da ispita njene lične okolnosti i pritužbe koje je iznela u predstavci ESLJP, posebno u vezi sa povredom slobode kretanja čije pitanje nije ni bilo pokrenuto pred Ustavnim sudom.

ESLJP nije prihvatio navode podnositeljke o nedelotvornosti ustavne žalbe, jer se ustavna žalba ne može smatrati očigledno beskorisnom.

Stoga je prihvatio prigovor neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova, pa je odbacio predstavku u skladu sa članom 35 stavovi 1 i 4 Konvencije.