U predmetu Matović protiv Srbije podnosioci predstavke su se žalili Evropskom sudu za ljudska prava na povrede prava na pravni lek iz člana 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima i prava na imovinu iz člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju, zbog propusta lokalnih i centralnih vlasti da preduzmu mere za sprečavanje štete na njihovoj imovini izazvane klizištima, zbog propusta da im obezbede sredstva, iako su ih obezbedila drugim licima koja su bila pogođena klizištima, kao i zbog toga što nisu imali na raspolaganju nijedno delotvorno pravno sredstvo da zaštite svoja imovinska prava. Veće od sedam sudija je 8. novembra 2022. godine predstavku odbacilo, a odluka je objavljena 1. decembra 2022. godine.

Relevantne činjenice

Nakon obilnih padavina 2006. godine u čačanskoj opštini su se pojavila 62 klizišta koja su zahvatila oko 130 domaćinstava, među kojima su i domaćinstva podnosilaca predstavki. Opština Čačak je osnovala komisiju za procenu štete i tražila sredstva od Vlade u cilju pružanja pomoći građanima. Komisija je utvrdila obim štete na objektima u svakom domaćinstvu i procenila je na iznos od 396.706 evra. Komisija je utvrdila postojanje štete na kući podnosilaca i bunaru, ali je zbog administrativne greške celokupna šteta evidentirana u okviru nestambenih objekata, uz propust da se proceni i visina štete na kući. Vlada Srbije je do kraja 2006. godine uplatila lokalnoj samoupravi deo novca za štetu na objektima koji su evidentirani.

Područje Čačka je 2008. godine pogodio i zemljotres od kojeg je, po navodima podnosilaca, njihova kuća pretrpela dodatnu štetu. Građevinski inspektor je obišao kuću i utvrdio da ona više nije bezbedna za život.

Podnosioci su inicirali panrični postupak protiv Opštine Čačak sa zahtevom za naknadu štete koja je prouzrokovana klizištima. Opština je istakla prigovor pasivne legitimacije tvrdeći da je tužbu trebalo usmeriti protiv Republike Srbije. Sud je odbio tužbu podnosilaca tvrdeći da opština nije odgovorna za štetu, jer je naknade isplaćivala Vlada Srbije, da tužioci nisu dokazali uzročno-posledičnu vezu između klizišta i obima štete, i da je klizište predstavljalo višu silu za koju niko ne može biti odgovoran. Apelacioni sud u Kragujevcu je prihvatio obrazloženje suda u Čačku i odbio žalbu podnosilaca. Podnosioci su potom izjavili ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, ali je ona odbačena odlukom Ustavnog suda od 6. oktobra 2016. godine.

Kuća podnosilaca predstavke je bila izgrađena bez građevinske dozvole, a rešenje o njenom rušenju je izdato 2020. godine. U toku postupka pred ESLJP trajao je i postupak legalizacije, ali su se obe strane saglasile da nisu izgledne šanse za legalizaciju objekta na području podložnom klizištu, shodno važećim propisima.

ESLJP: države nemaju apsolutnu obavezu preduzimanja preventivnih mera

Sud je najpre naveo da se u dosadašnjoj praksi izjasnio u vezi sa obavezama države u pogledu prirodnih katastrofa koje uključuju i obilne padavine koje dovode do pojave klizišta (Budayeva i drugi protiv Rusije, Hadzhiyska protiv Bugarske, Vladimirov protiv Bugarske). U pogledu navoda podnosilaca da organi vlasti nisu preduzeli nikakve mere da spreče nastanak štete na njihovoj imovini izazavane klizištima, sud je ukazao da član 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju ne zahteva od države da preduzima preventivne mere za zaštitu privatnog vlasništva u svim situacijama i na svim područjima podložnim prirodim katastrofama, odnosno da se ne može nametati nemoguć ili nesrazmeran teret vlastima. Podnosioci nisu dokazali da su postupci ili propusti vlasti izazvali ili doprineli šteti na njihovoj kući. Štaviše, organi vlasti su dali i određenu vrstu pomoći ugroženima čime su se kretali u okviru polja slobodne procene koje države uživaju u zaštiti imovine. Zbog toga je sud odbacio predstavku u delu koji se odnosi na neispunjenje pozitivnih obaveza države kao očigledno neosnovanu.

Spor o tumačenju i primeni domaćih propisa sprečava nastanak „legitimnih očekivanja“ zaštićenih Konvencijom

Podnosioci su se pritužili i zbog toga što u parničnom posutpku koji su pokrenuli nisu dobili nikakvu nadoknadu za štetu koju su pretrpeli, za razliku od drugih lica. Njihova očekivanja za uspeh u postupku bila su utemeljena na tome da je njihova kuća evidentirana kao oštećeni objekat i da je opština dobila sredstva od centralnih organa vlasti za izgradnju drugih kuća na ovoj lokaciji.

Sud je smatrao da šteta koju su podnosioci pretrpeli nakon pojave klizišta nije takva da se može zaključiti da je kuća bila nepopravljiva ili neupotrebljiva za stanovanje. Podnosioci iz ovog razloga nisu imali pravo na naknadu štete. Nije postojao dovoljan osnov u domaćim propisima za naknadu (u Zakonu o korišćenju sredstava za sanaciju i zaštitu od elementarnih nepogoda).

Sud je prihvatio da očekivanja podnosilaca da uspeju u parničnom postupku nisu bila bez osnova, ali je smatrao da ta očekivanja nisu bila takva da bi se mogla podvesti pod „legitimna očekivanja“, shodno sudskoj praksi (Radomilja i drugi protiv Hrvatske i Kopecký protiv Slovačke), jer se ne može reći da postoji „legitimno očekivanje“ u situaciji kada postoji spor o tumačenju i načinu primene domaćih propisa. Zbog toga je predstavka odbačena i u ovom delu, jer je sud zaključio da nije spojiva ratione materiae sa Konvnecijom i Protokolima koji uz nju idu.

U pogledu pritužbi podnosilaca povodom povrede člana 13 Konvencije, sud je predstavku odbacio i u ovom delu, zbog toga što je već prethodno utvrdio da je jedan deo predstavke očigledno neosnovan, a drugi deo nespojiv ratione materiae.