U odluci Momčilović protiv Srbije od 5. marta 2024. godine, Evropski sud za ljudska prava odbacio je predstavku koja je podneta zbog nedelotvorne istrage smrti majke podnositeljke, koja je navodno uzrokovana lekarskim nemarom. Predstavkom je utužen član 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na život).

Prema činjenicama koje je ESLJP utvrdio, nakon operacije u državnoj bolnici, majka podnositeljke je ponovo hospitalizovana zbog pogoršanja zdravstvenog stanja. Sedam meseci nakon operacije je preminula. Krivična prijava protiv lekara koji je navodno uzrokovao sepsu je podneta u oktobru 2013. godine, a u januaru 2016. godine je podnet prigovor radi ubrzanja postupka koji je odbačen jer krivični postupak još uvek nije bio pokrenut. Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu koja je izjavljena protiv ove odluke. Prvo osnovno javno tužilaštvo je u oktobru 2020. godine odbacilo krivičnu prijavu, ali je to rešenje ukinuto po prigovoru podnositeljke, i naloženo je da se veštači medicinska dokumentacija. Postupak po krivičnoj prijavi je i dalje u toku, a podnositeljka nije pokretala parnični postupak za naknadu štete.

ESLJP je ukazao da u spisima nema nijednog dokaza koji ukazuje da je smrt izazvana namerno, niti da je država propustila da uspostavi delotvoran regulatorni okvir za zaštitu prava, a pritužba ne potpada ni pod izuzetne okolnosti u kojima bi postojala supstantivna odgovornost države za rad pružalaca zdravstvenih usluga.

Sud je podsetio na svoju raniju praksu prema kojoj građanskopravna zaštita adekvatno zadovoljava obavezu države da uspostavi sistem za zaštitu prava iz člana 2 Konvencije. Član 2 ne zahteva nužno krivičnopravni lek, saglasno stavu sadržanom u odluci Milić protiv Srbije. ESLJP se zadržao pri svom ranijem stavu da građanskopravni lek daje širi spektar mogućih zahteva, tuženih i obima odgovornosti, i njegovim korišćenjem bi se državi pružila prilika da izleči situaciju kroz sopstveni pravni sistem. Kako podnositeljka nije iskoristila ovaj pravni mehanizam, sud je njenu predstavku odbacio kao očigledno neosnovanu na osnovu člana 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.

Podsećamo da smo ranije o jednom sličnom predmetu pisali ovde. 

U pogledu drugih dešavanja, u grupi predmeta o neizvršenju domaćih pravnosnažnih presuda protiv društvenih preduzeća, sud je 7. marta 2024. godine doneo odluke u predmetima Avramović i drugi protiv Srbije, DAL doo protiv Srbije i Perišić protiv Srbije.

U prva dva predmeta zaključeno je poravnanje sa ukupno sedam podnosilaca predstavki na iznos od 1.000 evra po podnosiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, i po 250 evra za četiri podnosioca, odnosno po 30 evra za tri podnosioca, na ime troškova postupka.

Sud je odbacio predstavku u trećem predmetu zbog zloupotrebe prava, jer je podnosilac predstavke propustio da obavesti sud da su tokom 2020. i 2022. godine donete odluke u njegovu korist u Srbiji, kojima je obeštećen u iznosu od 800 evra zbog povrede prava. ESLJP je zaključio da su se stekli uslovi za odbacivanje predstavke, saglasno članu 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.

Sve odluke je doneo Odbor od troje sudija i sve su objavljene na sajtu suda 28. marta 2024. godine.