Odbor od troje sudija Evropskog suda za ljudska prava doneo je 9. aprila 2024. godine presudu u predmetu Bošnjački protiv Srbije, u kojoj je utvrdio povredu prava na pristup sudu u okviru prava na pravično suđenje iz člana 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Odluka je objavljena 30. aprila 2024. godine.
Relevantne činjenice
Podnosilac predstavke je u junu 2018. godine dobio prekršajni nalog zbog nepropisnog parkiranja, u iznosu od 5.000 dinara, ali nalog nije potpisao. Saglasno uputstvu sa poleđine naloga, podnosilac je podneo zahtev za sudsko odlučivanje. Prema članu 174 stav 1 Zakona o prekršajima koji je važio u relevantnom periodu, a koji je do danas u stavu 1 neizmenjen, sudsko odlučivanje se moglo zahtevati podnošenjem potpisanog prekršajnog naloga prekršajnom sudu. Stav 1 ovog člana glasi:
Lice protiv koga je izdat prekršajni nalog ukoliko ne prihvata svoju odgovornost može nadležnom sudu u roku od osam dana od prijema prekršajnog naloga, lično ili putem pošte, da dostavi potpisan prekršajni nalog, koji pod ovim uslovima predstavlja zahtev za sudsko odlučivanje o prekršajnom nalogu (u daljem tekstu: zahtev za sudsko odlučivanje).
Prekršajni sud je zahtev odbacio jer podnosilac nije potpisao prekršajni nalog.
Podnosilac je izjavio žalbu Prekršajnom apelacionom sudu, pozivajući se na njegovu raniju praksu prema kojoj potpis na prekršajnom nalogu nije obavezan ukoliko se podnosi zajedno sa drugim potpisanim dokumentom. Prekršajni apelacioni sud je žalbu odbio i potvrdio je prvostepeno rešenje.
Ustavni sud je u aprilu 2019. godine odbacio ustavnu žalbu, smatrajući da podnosilac nije pretrpeo značajniju štetu s obzirom na visinu izrečene kazne. Međutim, nakon što je ESLJP Vladi Srbije dostavio predstavku na izjašnjenje, Ustavni sud je u aprilu 2023. godine u jednom drugom ali sličnom predmetu promenio svoju praksu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Tom prilikom Ustavni sud se pozvao na činjenicu da ovaj predmet (Bošnjački protiv Srbije) teče pred ESLJP i da je dostavljen na izjašnjenje Vladi Srbije zajedno sa relevantnom praksom ESLJP.
predstavka prihvatlljiva
Sud je najpre odbio prigovor Vlade da je podnosilac pokušao da obmane sud jer je pogrešno predstavio praksu domaćih sudova, odnosno da je lažno tvrdio da je Prekršajni apelacioni sud ranije zauzeo stav da potpisivanje prekršajnog nije bilo obavezno ako se podnesi zajedno sa drugim potpisanim dokumentom. ESLJP je zaključio da su ovi navodi Vlade irelevantni jer je podnosilac dostavio sudsku praksu tokom postupka pred domaćim sudovima, odnosno da je nije pomenuo pred ESLJP.
Sud je zaključio i da su navodi iz predstavke kompatibilni ratione materiae sa Konvencijom, jer su se odnosili na „krivičnu optužbu“ u smislu člana 6 stav 1 Konvencije.
Sud je odbio i prigovor Vlade da podnosilac nije pretrpeo značajnu štetu s obzirom na visinu izrečene kazne, nalazeći da je pitanje pristupa sudu u krivičnim stvarima od posebnog značaja za pravilno funkcionisanje i pravičnost pravosudnog sistema. Postojalo je pitanje od opšteg interesa koje se nije moglo smatrati trivijalnim.
U meritumu, povređeno pravo na pristup sudu
Sud je najpre zaključio da uslov da prekršajni nalog mora biti potpisan predstavlja ograničenje prava na pristup sudu koje teži legitimnom cilju obezbeđenja pravne izvesnosti i pravilnog sprovođenja pravde. Stoga je jedino pitanje pred ESLJP bilo to da li je način na koji su domaći sudovi primenili ovu zakonsku odredbu bio srazmeran cilju koji se želeo postići.
Iako se na poleđini prekršajnog naloga nalazilo uputstvo o sudskom odlučivanju, nigde nije bilo navedeno da nalog mora biti potpisan, ali je podnosilac bio upućen na relevantne zakonske odredbe, pa je ograničenje moglo biti predvidivo.
Međutim, sud je zaključio da je zajedničkim podnošenjem nepotpisanog prekršajnog naloga i potpisanog zahteva za sudsko odlučivanje podnosilac nedvosmisleno izrazio nameru da ospori izrečenu kaznu pred sudom.
ESLJP je posebno naglasio činjenicu da je Ustavni sud nedavno promenio svoju praksu i zaključio da je dotadašnja praksa predstavljala preterani formalizam u ograničenju prava na pristup sudu.
Zbog toga je ESLJP zaključio da se način na koji su domaći sudovi primenili procesna pravila ne može smatrati srazmernim cilju kojem se teži, pa je utvrdio povredu prava na pravilno suđenje iz člana 6 stav 1 Konvencije. Podnosiocu je dosuđen iznos od 2.000 evra na ime naknade nematerijalne štete i iznos od 1.800 evra na ime troškova postupka.