Odbor od troje sudija Petog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 18. aprila 2024. godine odluku u predmetu A. i drugi protiv Srbije, kojom je skinuo predstavku sa liste predmeta, a koja je inicijalno izjavljena zbog povreda članova 2, 3 i 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima u vezi sa ukidanjem privremenog boravka u Srbiji i ostvarenjem prava na azil. Odluka je objavljena na sajtu suda 23. maja 2024. godine.

Relevantne činjenice

Prvi podnosilac predstavke, koji je preminuo 2020. godine, bio je član administrativnog osoblja libijske diplomatske misije u Srbiji. Po isteku mandata 2014. godine nastavio je da privremeno boravi u Srbiji sa suprugom i troje dece (preostali podnosioci predstavke). Nakon hitnog zahteva Bezbednosno informativne agencije, Ministarstvo unutrašnjih poslova je u februaru i martu 2015. godine ukinulo njihov privremeni boravak zbog postojanja pretnje po nacionalnu bezbednost.

Podnosioci nisu iskoristili pravo žalbe, jer rešenje nije bilo obrazloženo i jer žalba nije imala suspenzivno dejstvo. Umesto toga, podneli su zahev za azil ukazujući na neposrednu opasnost po njihov život ukoliko bi bili deportovani u Libiju. Zahtevi za azil su odbijeni uz obrazloženje da su podnosioci pokušali da zloupotrebe postupak traženja azila kako bi izbegli vraćanje, ali i da nisu dokazali opasnost od progona u Libiji. Podnosioci predstavke su se zatim obratili Upravnom sudu, a UNHCR u Srbiji je tom sudu poslao pismo u kom je podsetio da je pozvao sve države da obustave prisilne povratke u Libiju i zamolilo ga da preispita prethodne odluke o azilu podnosilaca. Upravni sud je u maju 2016. godine odbio zahev podosilaca za odlaganje izvršenja rešenja do konačne odluke, kao i njihove zahteve za usmenu javnu raspravu i sudsko preispitivanje.

U julu 2016. godine podnosici su podneli ustavnu žalbu zbog povreda prava na azil iz člana 57 Ustava, načela zabrane vraćanja (non-refoulement) i prava na pravni lek.

Evropski sud za ljudska prava je u septembru 2016. godine usvojio zahtev za određivanje privremene mere i naložio Vladi Srbije da podnosioce ne vraća u Libiju do okončanja postupka pred tim sudom.

Nakon toga, BIA je izvršila ponovnu sigurnosnu procenu podnosilaca predstavke i zaključila da podnosioci više ne predstavljaju pretnju po nacionalnu bezbednost. Dana 3. jula 2018. godine, Kancelarija za azil je poništila svoju prethodnu odluku i dodelila supsidijarnu zaštitu  podnosiocima predstavke.

Podnosioci su naknadno povukli ustavnu žalbu u delu koji se odnosio na vraćanje i nedelotvornost pravnih lekova u postupku traženja azila, ali su ostali pri ustavnoj žalbi u delu o nedelotvosrnosti pravnih lekova u upravnom postupku ukidanja privremenog boravka (u odluci se navodi „administrative removal proceedings“, što može značiti i postupak vraćanja, ali se iz konteksta čini da se verovatnije radi o ukidanju boravišne dozvole). Ustavni sud doneo rešenje kojim je obustavio postupak u odnosu na povučene zahteve, i odbacio ostatak ustavne žalbe zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava.

Razlozi predstavke i odluka suda

Podnosioci su u predstavci ukazali na povredu članova 2 i 3 Konvencije, ukazujući da će ih njihova deportacija izložiti riziku da budu ubijeni, oteti ili zlostavljani od strane vojnih ili paravojnih formacija, da su pravni lekovi bili nedelotvorni jer nisu imali mogućnost da ospore neobrazloženo rešenje o pretnji po nacionalnu bezbednost, da pravni lekovi nisu imali suspenzivno dejstvo i da su njihovi zahtevi za azil bili odbijeni bez odgovarajuće procene rizika. Podnosioci su zatim povukli deo pritužbi u pogledu povreda članova 2 i 3 Konvencije vezanih za vraćanje u Libiju i u pogledu člana 13 Konvencije u vezi sa propustima u radu Kancelarije za azil, ali su ostali pri pritužbi u pogledu u pogledu povrede člana 13 Konvencije usled sistemskih problema u postupku ukidanja privremenog boravka.

Sud je najpre utvrdio da predstavka ne može biti brisana sa liste predmeta na osnovu člana 37 stav 1 tačka a) (ako podnosilac ne namerava da dalje učestvuje u postupku), jer su podnosioci ostali pri jednom delu predstavke.

Sud je takođe utvrdio da nema osnova za brisanje predstavke sa liste predmeta na osnovu člana 37 stav 1 tačka b) (ako je stvar rešena), jer je i dalje postojao spor oko delotvornosti pravnih lekova u postupku ukidanja privremenog boravka.

Međutim, ESLJP je utvrdio da su ispunjeni uslovi za brisanje predstavke sa liste predmeta na osnovu člana 37 stav 1 tačka c) Konvencije (svaki drugi razlog zbog kojeg nije više opravdano nastaviti sa ispitivanjem predstavke). Ukazao je da relevantan momenat za ocenu da li su se materijalizovale činjenice koje čine povredu člana 13, jeste momenat ukidanja boravišnih dozvola i naredbe podnosiocima da dobrovoljno napuste Srbiju. Ukoliko se prihvati pretpostavka da su podnosioci bili pod neposrednom pretnjom vraćanja u Libiju, sud je zaključio da su oni imali i iskoristili mogućnost pokretanja postupka za azil, koji je imao suspenzivno dejstvo. Takođe, nije bilo naznaka da su organi vlasti pokušali da prisilno vrate podnosioce u Libiju za vreme trajanja postupka za azil. Podnosioci su podneli ESLJP zahtev za određivanje privremene mere tek nakon okončanja postupka pred Kancelarijom za azil. Stoga je postupak za ostvarivanje tog prava zaustavio potencijalno vraćanje podnosilaca predstavke i sprečio materijalizaciju potencijalne povrede člana 13 Konvencije. Činjenica da su podnosioci povukli deo pritužbi u vezi sa postupkom traženja azila u pogledu člana 13 Konvencije, onemogućila je da ESLJP dodatno ispituje obim ovog pravnog puta i njegovu delotvornost u praksi.