Četvrto odeljenje Evropskog suda za ljudska prava donelo je 14. maja 2024. godine odluku u predmetu Gigić protiv Srbije, kojom je prihvatilo poravnanje između stranaka i skinulo predstavku sa liste predmeta. Odluka je objavljena na sajtu suda 6. juna 2024. godine.

Podnosioci predstavke su se pritužili sudu zbog povrede članova 6 (pravo na pravično suđenje), 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) i 9 (sloboda misli, savesti i veroispovesti) Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog propusta domaćih sudova, i to kako redovnih tako i Ustavnog suda, da im priznaju pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete zbog oštećenja nadgrobnog spomenika njihove ćerke, a navodno usled pogrešnog tumačenja odredaba Zakona o obligacionim odnosima.

Stranke su postigle prijateljsko poravnanje, po kom je Srbija obavezana da podnosiocima isplati ukupan iznos od 4.500 evra na ime naknade nematerijalne štete i sudskih troškova, u roku od tri meseca od dana obaveštenja o odluci suda o skidanju predstavke sa liste predmeta. Vlada se takođe obavezala i da obavesti domaće sudove o postignutom poravnanju i da im prosledi praksu domaćih sudova koja usvaja ispravno tumačenje člana 200 Zakona o obligacionim odnosima u sličnim slučajevima.

Iz odluke se ne vidi u čemu se sastojala greška u tumačenju člana 200 Zakona o obligacionim odnosima. Taj član inače reguliše novčanu naknadu nematerijalne štete, i glasi:

(1) Za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu.

(2) Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Međutim, prema informacijama koje su dostupne u posebnom dokumentu o predmetu spora, nadgrobni spomenik ćerke podnosilaca je bio oštećen od strane trećeg lica koje je u krivičnom postupku osuđeno uslovno na dva meseca zatvora, a podnosioci predstavke su se obratili ESLJP zbog odbijanja domaćih sudova da im priznaju pravo na naknadu nematerijalne štete usled nedostataka aktivne legitimacije (dokument koristi termin „statutory entitlement“, ali se iz konteksta čini da se pre radi o pitanju aktivne legitimacije). To znači da se pitanje pogrešnog tumačenja člana 200 Zakona o obligacionim odnosima verovatno ticalo kruga lica kojima taj član daje pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete u pogledu nekih od dobara koja su zaštićena tom odredbom (fizički i psihički integritet, ugled i čast, sloboda i prava ličnosti, i život bliskog lica).