Odbor od troje sudija Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 15. oktobra 2024. godine presudu u predmetu Stefanović i Banković protiv Srbije u kojoj je utvrdio povredu prava na pravino suđenje iz člana 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Presuda je objavljena na sajtu suda 5. novembra 2024. godine.
ESLJP je spojio postupke po dve predstavke koje su podnete tokom 2016. godine zbog nemogućnosti podnosilaca da učestvuju u postupcima po ustavnim žalbama pred Ustavnim sudom, a u kojima je Ustavni sud poništio pravnosnažne sudske odluke koje su donete u njihovu korist. Međutim, pozadine dva slučaja su bile veoma različite.
U prvom slučaju, podnosilac predstavke je vodio parnični postupak protiv banke za naknadu nematerijalne štete usled ranjavanja u njenim prostorijama. Presuda u korist podnosioca je postala pravnosnažna u junu 2012. godine. Banka je podnela ustavnu žalbu koju je Ustavni sud usvojio, utvrdio je da su redovni sudovi proizvoljno primenili pravo, poništio njihovu presudu i predmet vratio apelacionom sudu, što je ultimativno dovelo do odbijanja tužbe podnosioca predstavke. Podnosilac predstavke uopšte nije bio obavešten o podnetoj ustavnoj žalbi ili poništaju presude.
U drugom slučaju, podnositeljka predstavke je stekla pravo korišćenja zemljišta koje nije bilo upisano u katastar, pa je 2008. godine povela parnični postupak radi utvrđenja prava korišćenja, ali je u međuvremenu druga osoba upisana kao vlasnik parcele. Presuda domaćih sudova u korist podnositeljke predstavke je postala pravnosnažna 2012. godine, na osnovu čega je ona upisala svoje pravo u katastar. Lice koje je prethodno bilo upisano kao vlasnik i koje je bilo tuženo u parničnom postupku je podnelo ustavnu žalbu, u kom postupku je Ustavni sud utvrdio je da je apelacioni sud proizvoljno primenio materijalno i procesno pravo, poništio pravnosnažnu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, što je ultimativno dovelo do odbijanja tužbe podnositeljke predstavke. Podnositeljka predstavke nije bila obaveštena o ustavnoj žalbi ili poništaju presude.
ESLJP je najpre odbacio prigovor Vlade da prvi podnosilac predstavke nije iscrpeo domaća pravna sredstva jer nije podneo ustavnu žalbu protiv kasnije odluke apelacionog suda (druga podnositeljka jeste podnela ustavnu žalbu, koja je bila neuspešna), smatrajući da je ukidanje pravnosnažne presude trenutni čin koji ne stvara kontinuiranu situaciju, da ne postoji pravo žalbe protiv odluke Ustavnog suda, kao i da ishod ustavne žalbe druge podnositeljke, nakon ponovljenog postupka, ukazuje da taj lek ne bi bio delotvoran.
U meritumu, Vlada je argumentovala da je postupak pred Ustavnim sudom jednostranački gde se ne može osigurati princip jednakosti oružja, kao i da domaće pravo ne zahteva da se ustavna žalba dostavi bilo kom zainteresovanom licu. ESLJP je referisao na presudu u predmetu Gaspari protiv Slovenije u kojoj su izneta opšta pravila načela kontradiktornosti u sudskim postupcima, uključujući i postupak pred Ustavnim sudom. ESLJP je zaključio da pošto Ustavni sud nije obavestio podnosioce predstavki o ustavnim žalbama protiv presuda donetih u njihovu korist, podnosiocima predstavki nije pružena mogućnost da efektivno učestvuju u postupcima pred Ustavnim sudom, zbog čega je došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Konvencije.
ESLJP je odlučio da ne razmatra navode druge podnositeljke predstavke o povredama načela pravne sigurnosti i prava na mirno uživanje imovine usled ukidanja pravnosnažne presude donete u njenu korist, jer je smatrao da je dao odgovor na ključno pitanje u postupku i da nema potrebe da ispita ostale navode iz predstavke.
Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje u iznosu od po 1.000 evra.