U predmetu Šimetić protiv Srbije, Odbor od troje sudija Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava odbacio je predstavku dana 15. oktobra 2024. godine, što je objavljeno na sajtu suda 7. novembra 2024. godine.

predstavka se ticala propusta domaćih organa da izvrše pravnosnažnu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu kojom je uspostavljeno pravo podnosioca na održavanje kontakta sa decom. Prvi osnovni sud je tri puta donosio rešenja kojim je utvrdio povrede prava na suđenje u razumnom roku u vezi sa neizvršenjem presude. Ustavni sud je takođe, u dva navrata, utvrdio povredu prava podnosioca na viđanje dece, i dosudio mu ukupan iznos od 1.500 evra na ime naknade nematerijalne štete.

Viši sud u Beogradu je u junu 2021. godine doneo pravnosnažnu presudu kojom je podnosiocu dosudio iznos od 700 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Drugi osnovni sud je u junu 2023. godine podnosiocu dosudio iznos od 2.000 evra (u odluci ESLJP nije jasno navedeno, ali se iz konteksta čini da ova odluka nije bila pravosnažna u vreme odlučivanja), takođe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, da bi podnosilac u oktobru 2023. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu kojom je tražio 3.000 evra na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

ESLJP je konstatovao da se pritužbe podnosioca svode na navodnu povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog neizvršenja presude iz maja 2016. godine čime je lišen kontakata sa decom i nije mogao da efektivno vrši svoje roditeljsko pravo.

Vlada je prigovorila da podnosilac predstavke nije obavestio sud o presudi koja je doneta u njegovu korist u junu 2021. godine, kao ni o druga dva parnična postupka koje je poveo. Podnosilac ovo nije sporio, ali je smatrao irelevantnim, pošto pokrenuti postupci nisu doveli do uspostavljanja kontakta sa decom.

ESLJP je utvrdio da je podnosilac predstavke propustio da ukaže da je pokrenuo još tri parnična postupka pred domaćim sudovima. Smatrao je da je podnosilac time uskratio informacije koje se odnose na suštinu predstavke, zbog čega je zaključio da takvo ponašanje nije bilo u skladu sa svrhom prava na individualnu predstavku. Na osnovu člana 35 stav 3 tačka a) Konvencije, sud je odbacio predstavku zbog zloupotrebe prava na individualnu predstavku.