Evropski sud za ljudska prava doneo je 22. oktobra 2024. godine odluku u predmetu Minić protiv Srbije po predstavci koja je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6 i pravila o kažnjavanju samo na osnovu zakona iz člana 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Odluka je objavljena 14. novembra 2024. godine.

Viši sud u Pirotu je osudio podnosioca predstavke na jedinstvenu kaznu zatvora od tri godine i dva meseca za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz tadašnjeg člana 234 Krivičnog zakonika i, zajedno sa drugim licem, za krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. Apelacioni sud u Nišu je potvrdio ovu presudu.

Podnosilac se obratio Vrhovnom kasacionom sudu tvrdeći da krivično delo iz člana 234 Krivičnog zakonika nije postojalo u vreme izvršenja, čime je faktički osuđen za nepostojeće delo i čime je prekršen član 1 Krivičnog zakonika koji zabranjuje retroaktivnu primenu krivičnog zakonodavstva. Vrhovni kasacioni sud je odbio njegov zahtev za zaštitu zakonitosti uz obrazloženje da je Krivični zakonik u relevantnom periodu već sadržao krivično delo zloupotreba službenog položaja, koje se sastojalo iz istih elemenata kao i kasnije uvedeno delo zloupotreba položaja odgovornog lica, i da je postojao pravni kontnuitet dva dela.

Podnosilac je izjavio dve ustavne žalbe: prvu protiv presude višeg i apelacionog suda zbog različitog tumačenja krivičnog zakonodavstva, pozivajući se na presudu apelacionog suda u kojoj su optuženi navodno oslobođeni u sličnim činjeničnim okolnostima; i drugu protiv odluke Vrhovnog kasacionog suda tvrdeći da je pretrpeo povrede prava na pravično suđenje i zabrane retroaktivne primene krivičnog zakonodavstva. Ustavni sud je u decembru 2018. godine ustavne žalbe odbio.

U međuvremenu je viši sud usvojio zahtev podnosioca za ponavljanje krivičnog postupka, da bi potom delimično preinačio svoju presudu i smanjio kaznu, a u februaru 2022. godine je utvrdio da je nastupila zastarelost izvršenja kazne zatvora.

ESLJP je pritužbe podnosioca koje su se odnosile na odsustvo adekvatnog obrazloženja i na osudu za krivično delo koje nije postojalo u momentu izvršenja razmatrao iz ugla člana 7 Konvencije. Utvrdio je da je u relevantnom periodu krivično delo zloupotreba službenog položaja bilo propisano na sličan način i da je postojala dosledna praksa domaćih sudova o kontinuitetu dva krivična dela. Zaključio je da je osnov krivičnog dela bio doivoljno jasan i predvidiv, iako je krivično delo kasnije izmenjeno.

Iako viši i apelacioni sud nisu dali razloge za primenu novousvojene zakonske odredbe, taj propust je ispravio Vrhovni kasacioni sud upućivanjem na kontinuitet dva krivična dela.

U pogledu pritužbi na nejednaku praksu domaćih sudova, u pogledu člana 6 Konvencije, sud je naveo da je podnosilac dostavio samo jednu različitu presudu koja nije bila predmet razmatranja od strane Vrhovnog kasacionog suda ili Ustavnog suda, iz čega se nije moglo zaključiti da su postojale trajnije i duboke razlike koje bi se mogle smatrati suprotnim principu pravne sigurnosti.

Zbog toga je predstavka odbačena u celosti kao očigledno neosnovana.