Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 3. decembra 2024. godine presudu u predmetu Lakatoš i drugi protiv Srbije u kojoj je utvrdio povredu zabrane mučenja iz člana 3 i prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Presuda je objavljena 14. januara 2025. godine.

Činjenice

Podnosioci su uhapšeni u novembru 2007. godine nakon nekoliko razbojništava. Četvrti podnosilac predstavke je tvrdio da su ga policajci tukli tokom hapšenja i u policijskoj stanici, i da je zbog toga bio prinuđen da prizna da je automobilom prevozio ostale podnosioce do mesta izvršenja krivičnih dela. Prvi podnosilac je takođe priznao da je sa ostalima izvršio razbojništva.

Policijski službenici su sastavili službene beleške u kojima su naveli da se četvrti podnosilac predstavke opirao hapšenju, da je pokušao da pobegne, što je zahtevalo primenu sile i dovelo do nekoliko lakših povreda, kao i da nije tražio medicinsku pomoć. Četvrti i prvi podnosilac su se pritužili istražnom sudiji da su pretučeni i da su pod prinudom priznali izvršenje krivičnih dela. Četvrti podnosilac je pregledan po nalogu sudije i u medicinskom izveštaju je navedeno da su povrede nanete ponovljenom upotrebom mehaničke sile.

Četvrti podnosilac predstavke je podneo krivičnu prijavu u julu 2009. godine, u kojoj je naveo da ga je policija zlostavljala, ali je javni tužilac prijavu odbacio zbog nedostatka dokaza. Podnosilac nije obavešten o ovoj odluci tužioca.

Podnosioci su pravnosnažno osuđeni 2012. godine za višestruka razbojništva i pokušaje razbojništava. Drugi podnosilac je osuđen i za nanošenje teških telesnih povreda policajcu tokom hapšenja, a odluka je, između ostalog, zasnovana na priznanjima koje su dali u policiji.

Podnosioci su izjavili ustavnu žalbu, ali je Ustavni sud u svojoj odluci iz 2017. godine utvrdio da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje u vezi sa navodima da su priznanja prvog i četvrtog podnosioca data pod prinudom, kao i u pogledu navoda o odsustvu delotvorne istrage o zlostavljanju četvrtog podnosioca. Sud je odbacio ustavnu žalbu u pogledu navoda o samom zlostavljanju četvrtog podnosioca kao neblagovremenu, jer nije podneta u roku od 30 dana od dana kada je navodno zlostavljan. Preostali navodi podnosilaca u vezi sa članom 6 Konvencije su odbačeni kao očigledno neosnovani.

Povrede (i materijalna i procesna) zabrane mučenja

Sud je najpre odbacio prigovor Vlade Srbije da pritužbu četvrtog podnosica o navodnom zlostavljanju treba proglasiti neprihvatljivom usled neblagovremenog podnošenja ustavne žalbe. Sud je podsetio na zaključak iz presude u predmetu Zličić protiv Srbije da bi takav stav mogao da umanji značaj krivičnog postupka, uprkos tome što je to jedini put koji može da dovede do identifikacije i kažnjavanja navodnih nasilnika.

Sud je dalje smatrao da Vlada nije ničim potkrepila svoje tvrdnje da su povrede koje je pretrpeo četvrti podnosilac zadobijene pre njegovog privođenja u policiju, niti je pružila dokaz da su povrede bile posledica fizičke sile koja je bila striktno neophodna zbog ponašanja podnosioca. Čak i da se podnosilac opirao hapšenju ili pokušao da pobegne, Vlada nije pružila uverljivo objašnjenje za neslaganje između povreda koje su policajci priznali i onih koje su dokumentovane u medicinskim izveštajima. Stoga je sud zaključio da je upotreba sile imala za cilj da ponizi četvrtog podnosioca i da ga natera da prizna sporno krivično delo, pa je utvrdio povredu člana 3 Konvencije.

Što se tiče delotvornosti istrage navoda o zlostavljanju, sud je ponovio svoj raniji stav da bi pritužbe o navodnom zlostavljanju morale da budu ispitane po službenoj dužnosti. Iako se četvrti podnosilac predstavke žalio na policijsku brutalnost istražnom sudiji, i to u prisustvu javnog tužioca, i to u obe instance, posebna istraga nije sprovedena. Čak i nakon što je četvrti podnosilac podneo krivičnu prijavu, javni tužilac je odbacio tu prijavu bez obaveštenja podnosioca i bez ispitivanja policijskih službenika i podnosioca. Stoga je sud zaključio da je došlo do povrede člana 3 Konvencije i u pogledu odsustva delotvorne istrage o navodnom zlostavljanju četvrtog podnosioca predstavke.

Povrede (u pogledu pravičnosti i trajanja postupka) prava na pravično suđenje

Sud ukratko nije prihvatio navode Vlade da izjave o priznanju prvog i četvrtog podnosiocani nisu bile ni jedini ni ključni dokaz pred domaćim sudovima, i da je stoga krivični postupak bio fer, pa je našao povredu člana 6 stav 1 Konvencije.

Na kraju, ESLJP je utvrdio i da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku pred Ustavnim sudom, jer je postupak po ustavnoj žalbi trajao ukupno četiri godine i devet meseci, čemu podnosioci predstavke nisu doprineli ni na koji način, uprkos izvesnom stepenu složenosti predmeta.

Sud je smatrao da nije bilo neophodno ispitivati navode o neobaveštavanja podnosilaca o optužbama i dokazima protiv njih, da su bili primorani da prihvate advokate koje im je imenovala policija i koji nisu delovali u njihovom najboljem interesu, kao i o nedovoljnom vremenu za pripremu odbrane, jer je već zaključio da je ceo postupak bio nepravičan.

U pogledu odštete, sud je obavezao Srbiju da prvom, drugom i trećem podnosiocu isplati iznose od po 3.500 evra, a četvrtom podnosiocu iznos od 8.500 evra, na ime naknade nematerijalne štete. Država je obavezana da prvom  i drugom podnosiocu isplati iznos od po 4.665 evra, trećem pondosiocu iznos od 10.505 evra i četvrtom podnosiocu iznos od 6.985 evra, na ime troškova postupka.