Sedmočlano veće Evropskog suda za ljudska prava donelo je 11. marta 2025. godine, većinom glasova od pet prema dva, presudu u predmetu Backović protiv srbije (br. 2), kojom je odbilo zahtev za utvrđenje povrede slobode izražavanja iz člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Presuda je objavljena na sajtu suda 8. aprila 2025. godine.

Činjenice

Pred Okružnim sudom u Somboru je vođen postupak u kome je utvrđeno da je istekao mandat za odbornike 16 lica, među kojima je bio i podnosilac predstavke. Ustavni sud je utvrdio da je ova presuda bila u suprotnosti sa izbornim pravima podnosioca predstavke i drugih lica, i naložio Upravnom sudu da izmeni presudu u roku od 30 dana, što je Upravni sud u Novom Sadu i učinio.

Podnosilac predstavke je potom podneo predlog za izvršenje presude Upravnog suda (u svoje ime i kao punomoćnik šest drugih lica), što je uključivalo priznanje Opštine Sombor da su oni i dalje gradski odbornici. Osnovni sud u Somboru je odbio predlog za izvršenje, smatrajući da presuda Upravnog suda nije izvršna isprava, saglasno odredbama tadašnjeg Zakona o izvršnom postupku. Podnosilac predstavke je podneo prigovor protiv te odluke u kom je naveo, između ostalog, i da se radi o „šalterskom” tumačenju zakona i da su sudije izvršnog suda „pravni geniji” i „pravne gromade”.

Isti sudija koji je doneo odluku o odbijanju predloga za izvršenje je kaznio podnosioca predstavke sa 100.000 dinara za uvredu suda, protiv koje odluke je podnosilac izjavio prigovor i ukazao na povredu slobode izražavanja. Tvrdio je da nije imao nameru da uvredi i da se prigovor nije odnosio na lične osobine sudije već na kvalitet obavljanja sudijske funkcije u vezi sa konkretnom odlukom, i da se radi o vrednosnom sudu. Drugostepeni sud je delimično usvojio njegov prigovor i smanjio kaznu na iznos od 50.000 dinara, ali je potvrdio zaključak da je reč o uvredi suda jer je negirana stručnost sudije.

Podnosilac je podneo ustavnu žalbu zbog povrede slobode izražavanja koju je Ustavni sud odbacio, smatrajući da su redovni sudovi dali jasne i ustavno prihvatljive razloge za svoju odluku.

Odluka ESLJP

Među stranama nije bilo sporno da je izrečena kazna predstavljala mešanje u slobodu izražavanja, a ESLJP je zaključio i da je mešanje bilo u skladu sa zakonom (članovima 33 i 51 Zakona o izvršnom postupku) i da je imalo legitimni cilj očuvanja autoriteta pravosuđa u smislu člana 10 stav 2 Konvencije.

Tako da je jedino pitanje pred sudom bilo da li je mešanje bilo srazmerno. ESLJP je najpre podsetio na opšte principe koje je istakao u predmetu Radobuljac protiv Hrvatske i ulogu advokata koja je ključna za efikasno funkcionisanje pravosuđa, a koja im daje određenu slobodu u vezi sa argumentima koji se koriste na sudu. Naglasio je da sloboda izražavanja advokata nije neograničena i da određeni interesi, kao što je autoritet pravosuđa, mogu opravdati ograničenja tog prava.

U konkretnom slučaju, ESLJP je ukazao da su izjave podnosioca predstavke upotrebljene u omalovažavajućem tonu i da nisu samo kritikovale obrazloženje odluke suda, već su bile usmerene na omalovažavanje suda i iskustva, stručnosti i profesionalnih sposobnosti sudije, a takođe su optuživale sudiju za zloupotrebu funkcije. ESLJP je utvrdio da nema ničega što bi sugerisalo da podnosilac nije mogao izložiti svoj prigovor bez takvog rečnika, pa je smatrao da ocena domaćih sudova nije bila nerazumna, jer su oni, u svakom slučaju, u boljoj poziciji da razumeju i procene jezik koji je korišćen.

Sud je utvrdio takođe da, iako je odluku o izricanju novčane kazne podnosiocu predstavke doneo isti sudija koji je odlučivao o izvršenju, postojao je efikasan sudski nadzor nad odlukom o izricanju kazne. Podnosilac je osporio tu odluku, koja je potom potvrđena od strane drugostepenog veća, čije obrazloženje je na kraju prihvatio i Ustavni sud.

ESLJP je zaključio i da je podnosilac kažnjen novčanom kaznom od 50.000 dinara, koji iznos je bio na donjoj granici iz člana 51 tadašnjeg Zakona o izvršnom postupku, i tako izrečena kazna nije imala posledice po pravo podnosioca da obavlja svoju profesiju.

Na osnovu ovih zaključaka, ESLJP je utvrdio da nije došlo do povrede slobode izražavanja podnosioca predstavke, jer su razlozi koje su domaći sudovi naveli bili relevantni i dovoljni da opravdaju mešanje, i da izrečena novčana kazna nije bila nesrazmerna. Stoga se zadiranje u slobodu izražavanja podnosioca moglo opravdano smatrati „neophodnim u demokratskom društvu”.

Izdvojeno mišljenje sudija Huseynov i Pavli

U zajedničkom izdvojenom mišljenju dvoje sudija, zauzet je stav da komentari podnosioca nisu prešli granice dozvoljene kritike koju advokat može izneti. Po njihovom mišljenju, sporni komentari su bili uključeni u formalnu žalbu višem sudu i nisu bili namenjeni opštoj javnosti. Kritika je bila uglavnom usmerena na pravnu valjanost odluke nižeg suda, nije predstavljala bespotreban lični napad i ne može se smatrati da je imala isključivo nameru da uvredi sudiju, zbog čega smatraju da domaći sudovi nisu pravilno ocenili izjave podnosioca u kontekstu u kojem su one date.

Sudije su smatrale da je relevantno da podnosilac predstavke nije bio samo advokat koji je predstavljao sebe i druge u postupku, već i lokalni funkcioner koji nije mogao da obavlja svoje funkcije tokom dužeg perioda, uprkos povoljnim odlukama Ustavnog i Upravnog suda. Te okolnosti su morale izazvati razumljivu frustraciju podnosioca i njegovih klijenata.

Dvoje sudija je smatralo i da se većina oslonila na zastarele presude iz prakse ESLJP kako bi podržala zaključak da nije došlo do povrede, i da bi zaključak da je došlo do povrede člana 10 Konvencije bio više u skladu sa novijom praksom.