Sedmočlano veće Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava donelo je 13. maja 2025. godine presudu u predmetu Zuvić protiv Srbije, kojom je utvrdilo povredu prava na pristup sudu u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog članom 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima, usled odbijanja srpskih vlasti da reše vojini disciplinski predmet iz vremena pre otcepljenja Crne Gore. Presuda je objavljena na sajtu suda 3. juna 2025. godine.

Relevantne činjenice

Podnosilac predstavke je bio poručnik u Vojsci Savezne Republike Jugoslavije u Podgorici, protiv koga su pokrenuti krivični i disciplinski postupak zbog zloupotrebe službenog položaja. U decembru 2002. godine, Vojni disciplinski sud mu je izrekao disciplinsku kaznu „gubitak čina“, ali je Viši vojni disciplinski sud ukinuo tu presudu i naložio ponovno suđenje. U ponovljenom postupku, podnosilac je ponovo osuđen na istu disciplinsku kaznu, koju je potvrdio Viši vojni disciplinski sud. Podnosilac je uložio žalbu Vrhovnom vojnom sudu, a predsednik Vrhovnog saveta odbrane je u međuvremenu naredio izvršenje disciplinske kazne. Podnosilac je 2004. godine razrešen profesionalne vojne službe, dok je Vrhovni vojni sud iste godine odlučio u njegovu korist, ukinuo presude disciplinskih sudova i naložio novo suđenje.

Usled organizacionih promena, Vojni disciplinski sud je prestao da postoji, a predmet je ustupljen Vojnom disciplinskom sudu pri Komandi Vojnog okruga Podgorica, ali usled ranije umešanosti sudija tog suda u krivični postupak protiv podnosioca u pogledu istih činjenica, predmet je ipak dodeljen Vojnom disciplinskom sudu pri Komandi Vojnog okruga Beograd. Međutim, disciplinski sud u Beogradu je predmet prosledio Vrhovnom savetu odbrane Srbije i Crne Gore, tvrdeći da ne može nastaviti postupak jer podnosilac više nije bio pripadnik vojske i da je za njegovo vođenje potrebno ukidanje rešenja o razrešenju iz vojne službe, koje može doneti jedino predsednik Vrhovnog saveta odbrane Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Nakon što je Državna zajednica Srbija i Crna Gora prestala da postoji, predsednik Srbije je prosledio predmet predsedniku Crne Gore radi daljeg odlučivanja. Podnosilac je zatražio da Vojni disciplinski sud u Beogradu ili nastavi ili obustavi disciplinski postupak protiv njega, a on ga je obavestio da nije nadležan za njegov predmet i da je predmet prosleđen predsedniku Crne Gore radi daljeg postupanja. Po ponovljenom zahtevu podnosioca Vojnom disciplinskom sudu, obavešteno je Ministarstvo odbrane Srbije da predmet podnosioca potpada pod nadležnost crnogorskog vojnog pravosuđa i da srpsko vojno pravosuđe nema nadležnost zbog paralelno vođenog krivičnog postupka u Crnoj Gori. Sud je takođe naveo da bi za ponovno pokretanje disciplinskog postupka bilo potrebno poništavanje odluke o razrešenju podnosioca, što je u isključivoj nadležnosti predsednika Crne Gore.

Viši sud u Podgorici je 2010. godine oslobodio podnosioca optužbi za zloupotrebu službenog položaja u krivičnom postupku.

Podnosilac je 2012. godine zatražio da Vojni disciplinski sud (u Srbiji) obustavi disciplinski postupak protiv njega zbog zastarelosti. Vojni disciplinski sud je odlučio da nije nadležan odlučuje u tom predmetu, a Viši vojni disciplinski sud i Upravni sud su potvrdili tu odluku.

Ministarstvo odbrane Crne Gore vratilo je 2014. godine predmet podnosioca predstavke srpskim vlastima, uz obrazloženje da se ne može voditi disciplinski postupak protiv podnosioca jer on nije pripadnik crnogorske vojske.

Postupak pred Ustavnim sudom

Podnosilac predstavke je podneo dve ustavne žalbe Ustavnom sudu ukazujući, između ostalog, na povredu prava na pristup sudu i prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je spojio postupke i 2016. godine delimično odlučio u njegovu korist. Dosudio mu je 900 evra na ime nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, dok je ostatak žalbe odbacio.

Odluka ESLJP

Podnosilac je u predstavci ukazao da je odbijanje domaćih sudova da odluče o njegovom predmetu povredilo njegovo pravo na pristup sudu, kao i da je ukupno trajanje disciplinskog postupka povredilo njegovo pravo na suđenje u razumnom roku.

ESLJP je prvo utvrdio da je predstavka prihvatljiva ratione materiae, jer je bilo očigledno da je pravo podnosioca predstavke da nastavi svoju profesionalnu vojnu karijeru dovelo do spora u smislu člana 6 stav 1 Konvencije, i da je nacionalno pravo koje je bilo na snazi u relevantnom periodu takođe podnosiocu omogućavalo pristup sudu radi osporavanja razrešenja iz službe.

Sud je ukazao da se ovaj predmet nije ticao prava na pokretanje postupka, već prava na sudsku odluku nakon što je postupak već započet. Istakao je da prepreke koje su onemogućile rešavanje predmeta pred domaćim organima nisu bile rezultat neispunjenja procesnih uslova od strane podnosioca, već su proizašle iz samog pravosudnog sistema, van kontrole podnosioca i mogućnosti da ih otkloni.

ESLJP je utvrdio da je Vojni disciplinski sud u Beogradu odbio da postupa u predmetu na osnovu stava da je najpre potrebno poništiti rešenje o razrešenju podnosioca iz vojne službe. Međutim, sud je smatrao da je podnosilac faktički razrešen vojne službe presudom Višeg vojnog disciplinskog suda, koji ga je proglasio odgovornim za disciplinski prekršaj i izrekao mu meru gubitka čina, pa je ta presuda u stvari dovela do razrešenja, dok je kasnija odluka o razrešenju samo to formalizovala. Nakon što je presuda ukinuta, po stavu ESLJP, postala je sporna tvrdnja da bi naredba o razrešenju i dalje mogla imati pravno dejstvo i time predstavljati procesnu prepreku za odlučivanje, pa je pristup Vojnog disciplinskog suda u Beogradu bio preterano formalistički. Štaviše, takav pristup je bio u direktnoj suprotnosti sa izričitom naredbom višeg suda da odluči o predmetu podnosioca predstavke.

Sud je uvažio argument Vlade da je raspad Državne zajednice Srbija i Crna Gora stvorio logističke probleme u određivanju nadležnog pravosuđa, ali je uočio i da je predsednik Srbije prosledio predmet predsedniku Crne Gore bez ikakvih naznaka da je Crna Gora to zahtevala ili na to pristala, a crnogorske vlasti su kasnije vratile predmet srpskim vlastima.  Stoga je predmet podnosioca ostao u nadležnosti Srbije i nakon raspada zajednice, a umesto da odgovori na ponovljene zahteve podnosioca da mu se omogući suđenje, Srbija je predmet prosledila državi u kojoj podnosilac nije tražio postupak.

ESLJP je zaključio da je preterano restriktivno tumačenje Vojnog disciplinskog suda u Beogradu u pogledu neophodnosti ukidanja rešenja o razrešenju iz službe, zajedno sa kasnijim prosleđivanjem predmeta Crnoj Gori, narušilo samu suštinu prava podnosioca predstavke na pristup sudu radi odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, pa je utvrdio da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije.

U pogledu pritužbe podnosioca koje su se odnosile na dužinu trajanja postupka, ESLJP je smatrao da je ispitao glavno pravno pitanje u ovom predmetu i da nije bilo potrebe da se posebno izjašnjava o dopuštenosti i osnovanosti navoda u vezi sa dužinom trajanja disciplinskog postupka.

Srbija je obavezana da podnosiocu isplati iznos od 3.600 evra na ime naknade nematerijalne štete i iznos od 1.170 evra na ime troškova postupka.