Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 3. juna 2025. godine presudu u predmetu Cobantur Turizm Ticaret Ve Nakliyat Ltd Şti protiv Srbije, po predstavci podnetoj zbog oduzimanja vozila u krivičnom postupku. Presuda je objavljena na sajtu suda 24. juna 2025. godine.

Prema relevantnim činjenicama, vozilo podnosioca predstavke (pravnog lica) je zaplenjeno jer je korišćeno za transport ilegalnih migranata. Viši sud u Senti je pravnosnažno osudio vozača vozila na kaznu zatvora za krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350 stav 2 Krivičnog zakonika, i naložio oduzimanje vozila. U tom postupku je kompanija čije je vozilo učestvovala kao oštećena strana i osporavala je oduzimanje. Tvrdila je da nije učestvovala u niti imala znanje o krivičnom delu, i da vozilo nije bilo modifikovano radi skrivanja migranta. Međutim, domaći sudovi su smatrali da prema članovima 87 i 350 Krivičnog zakonika svako vozilo koje je korišćeno u izvršenju krivičnog dela mora biti oduzeto, bez obzira na umešanost vlasnika.

Sama kompanija nije bila procesuirana ni u Srbiji ni u Turskoj, a nije ni tražila naknadu od vozača u Turskoj niti je povratila novčanu vrednost vozila putem osiguranja.

Ustavni sud je 2019. godine odbio ustavnu žalbu kompanije, u kojoj je tvrdila da su povređena njena prava na pravično suđenje i imovinu. U pogledu prava na imovinu, kompanija je tvrdila da su domaće vlasti zakon primenile proizvoljno, ne uvažavajući njeno postupanje u dobroj veri, i da oduzimanje nije bilo fer i proporcionalno.

U svojoj odluci, ESLJP se pozvao na opšte principe koji se odnose na konfiskaciju imovine koja je korišćena za izvršenje krivičnog dela, sažetim u odluci u premdetu B.K.M. Lojistik Tasimacilik Ticaret Limited Sirketi protiv Slovenije. Uočio je da je zaplena i oduzimanje vozila kompanije nesumnjivo predstavljala mešanje u njeno pravo na imovinu, kao i da nije sporno da je ova mera bila zakonita i da je imala legitiman cilj.

Stoga je jedino preostalo pitanje pred ESLJP bilo pitanje proporcionalnosti. Sud je ukazao da je kompanija pokušala da ospori oduzimanje vozila i u krivičnom postupku i pred Ustavnim sudom, ali su domaći sudovi tumačili relevantnu zakonsku odredbu kao obavezu oduzimanja svakog vozila koje je korišćeno za izvršenje krivičnog dela, bez obzira na dobronamernost vlasnika. Stoga, ESLJP je zaključio da, iako je imala priliku da iznese svoje argumente, bez indicija da je bila uključena u krivično delo, da je bila svesna ilegalnih aktivnosti vozača ili da je bila nemarna u kontroli vozila, kompanija nije imala efikasno sredstvo da osigura svoje vozilo. Domaće zakonodavstvo i praksa nisu uzeli u obzir ponašanje kompanije u odnosu na krivično delo, pa ESLJP nije prihvatio argument Vlade da je neselektivna priroda mere bila dovoljno ublažena time što je kompanija imala priliku da iznese svoj slučaj pred domaćim sudovima.

ESLJP nije prihvatio ni argument Vlade da je kompanija imala priliku da dobije naknadu za svoju imovinsku štetu od osuđenog vozača, jer je u svojoj ranijoj praksi utvrdio da takva tužba za naknadu podrazumeva dodatnu nesigurnost za dobronamernog vlasnika konfiskovane imovine, jer bi izvršilac mogao biti insolventan.

ESLJP je zaključio da obavezno oduzimanje vozila kompanije, bez realne prilike da se dobije naknada, nije dovoljno uvažavalo njen interes u vezi sa vlasničkim pravima i da nije postignut pravičan balans između zahteva opšteg interesa i prava kompanije na mirno uživanje imovine, jer je na nju prevaljen nesrazmeran i prekomeran teret.

Sud je stoga utvrdio povredu prava na imovinu, ali je odbio da joj dosudi naknadu materijalne i nematerijalne štete, jer zahtev za pravičnu naknadu nije podnet u skladu sa članom 60 Poslovnika suda.