Dva odbačaja predstavki pred ESLJP u porodičnim predmetima

Odbor Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 17. juna 2025. godine odluke u predmetima Lazić protiv Srbije i Ćebić protiv Srbije, kojima je odbacio predstavke u oba predmeta. Odluke su objavljene na sajtu suda 10. jula 2025. godine.

U premdetu Lazić protiv Srbije, predstavka je odbačena kao neprihvatljiva usled nedostatka aktivne legitimacije podnositeljke i propusta da blagovremeno podnese predstavku.

Prema relevantnim činjenicama, podnositeljka je bila hraniteljka dvoje dece, koji su biološki brat i sestra. Jedno dete je bilo usvojeno u inostranstvu, nakon čega je njihov kontakt narušen. Podnositeljka je potom, kao zastupnik drugog deteta, podnela tužbu radi poništaja usvojenja, a pravnosnažnom presudom je tužbeni zahtev proglašen nedopuštenim. U predstavci ESLJP, podnositeljka se pritužila na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima, tvrdeći da je sudski postupak bio nepravičan, i na povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8 Konvencije, usled izostanka kontakta sa detetom nakon usvojenja.

U vezi sa pritužbom na povredu prava na pravično suđenje, sud je zaključio da podnositeljka nije bila stranka u spornom postupku, s obzirom na to da je tužba podneta u ime deteta, pa je u tom delu predstavka nespojiva ratione personae sa odredbama Konvencije u smislu člana 35 stav 3 tačka a), i odbačena je u skladu sa članom 35 stav 4 Konvencije.

Povodom pritužbe po članu 8 Konvencije, sud je smatrao da ne mora da se izjašnjava na prigovor Vlade da je podnositeljka morala da vodi postupak za poništaj usvojenja, jer ta tužba nije podneta u njeno, već u ime deteta, pa se navedeni postupak nije ticao njenih prava. Sud je istakao da ukoliko je podnositeljka smatrala da tužba za poništaj usvojenja nije predstavljala pravno sredstvo koje je trebalo iscrpeti, morala je da podnese predstavku najkasnije šest meseci nakon pravosnažnosti usvojenja deteta 2018. godine. Kako je predstavka podneta tek u decembru 2022. godine, odbačena je u skladu sa članom 35 stav 1 Konvencije.

Sud je odbacio i pritužbu u vezi sa članom 13 Konvencije da podnositeljka nije imala delotvorno pravno sredstvo u pogledu pritužbe po članu 8, zaključujući da ako je tužba za poništaj usvojenja predstavljala delotvorno pravno sredstvo, pritužba po članu 13 je samim tim očigledno neosnovana. S druge strane, ukoliko je podnositeljka smatrala da takva tužba nije bila sredstvo koje je trebalo iscrpeti, onda nije poštovala rok od šest meseci za podnošenje predstavke.

U drugom predmetu, Ćebić protiv Srbije, predstavka je odbačena usled nespojivosti ratione temporis sa odredbama Konvencije.

Podnositeljka predstavke je u martu 1998. godine pokrenula parnični postupak u Srbiji protiv svog oca zbog neosnovanog obogaćenja, jer joj nije isplatio dečiji dodatak koji je navodno primao u Švajcarskoj, i tražila je isplatu 1.200 švajcarskih franaka, odnosno po 100 franaka mesečno za period od 1. oktobra 1989. godine do 31. marta 1998. godine. Prvostepeni sud je usvojio njen zahtev i presuda je odmah postala pranvosnažna, jer se nijedna strana nije žalila. Podnositeljka je zatim podnela zahtev za ispravku presude, tvrdeći da iz podataka navedenih u tužbenom zahtevu jasno proizlazi da se radi o iznosu od 10.200 franaka, a ne 1.200. Sud u Loznici je odbio njen zahtev, što je potvrdio Viši sud u Šapcu, uz obrazloženje da se prema Zakonu o parničnom postupku mogu ispravljati samo očigledne greške u imenima, brojevima i druge slovne greške, a da je upravo podnositeljka predstavke navela iznos od 1.200 franaka u tužbi. Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu.

Na osnovu člana 6 stav 1 Konvencije, podnositeljka se žalila da su domaći sudovi, odbijanjem zahteva za ispravku, povredili njeno pravo na pravično suđenje.

ESLJP je ukazao da je prema opšteprihvaćenim načelima međunarodnog prava država ugovornica vezana Konvencijom samo u pogledu događaja koji su se desili nakon njenog stupanja na snagu, što se u odnosu na Srbiju desilo 3. marta 2004. godine.  

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je doneo presudu u osnovnom postupku 12. juna 2000. godine, a ona je postala pravnosnažna 20. februara 2001. godine. Kasniji pokušaj podnositeljke da ishoduje ispravku presude ne dovodi glavni postupak pod vremensku nadležnost suda, jer su naknadne odluke samo omogućile da opstane navodna povreda iz presude od 12. juna 2000. godine. Sud je takođe istakao da je zahtev za ispravku koji je podnela podnositeljka mogao dovesti samo do ispravke tehničke greške, i nije predstavljao pravno sredstvo koje bi moglo da dovede do drugačijeg supstantivnog ishoda.

Shodno tome, sud je zaključio da se navodna povreda nalazi van njegove vremenske nadležnosti i da je posledično predstavka nespojiva ratione temporis sa odredbama Konvencije u smislu člana 35 stav 3, zbog čega je odbačena u skladu sa članom 35 stav 4 Konvencije.