Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 16. septembra 2025. godine odluku u predmetu Grbić i drugi protiv Srbije, u kojoj je odbacio kao neprihvatljive predstavke podnete zbog neusklađene i proizvoljne sudske prakse domaćih sudova u pogledu naknade troškova u postupcima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Odluka je objavljena 9. oktobra 2025. godine.

U periodu od 2018. do 2020. godine, podnosioci su podneli više prigovora radi ubrzavanja postupka na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Podnosioci su zahtevali naknadu troškova postupka po tim prigovorima.

Nadležni sudovi su utvrdili da je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, ali su zahtevi za naknadu troškova odbijeni kao neosnovani, jer zakon nije izričito predviđao dodelu troškova i imajući u vidu jednostranački karakter postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i oslobođenje od sudskih taksi.

U relevantnom periodu, Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku nije sadržao odredbe o troškovima postupka, ali je propisivao da se u pogledu pitanja koja nisu njime uređena primenjuju odredbe Zakona o vanparničnom postupku. Prema odredbama tog zakona, sudovima je ostavljena diskrecija da dosude troškove, a takođe je propisivao i shodnu primenu Zakona o parničnom postupku. Član 153 Zakona o parničnom postupku predviđa da stranka koja u celini izgubi spor mora da nadoknadi troškove protivnoj strani.

Vrhovni kasacioni sud je 2020. godine, u sličnom ali nepovezanom predmetu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio troškove na osnovu člana 153 Zakona o parničnom postupku.

Podnosioci su podneli ustavne žalbe, ali kao dokaze nisu dostavili odluke koje bi ukazivale na postojanje različite sudske prakse u vezi s pitanjem dosuđivanja troškova. Ustavni sud je odbio ustavne žalbe.

U novembru 2023. godine, Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je izmenjen tako da je izričito predviđa naknadu troškova.

Pozivajući se na član 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima, podnosioci su pred ESLJP tvrdili da je stvorena pravna nesigurnost i uskraćena pravda (eng. denial of justice) usled odbijanja njihovih zahteva za naknadu troškova i „očigledno“ različite prakse domaćih sudova.

ESLJP je najpre konstatovao da su se podnosioci u svojim ustavnim žalbama pozivali na pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava iz Ustava Srbije, kao i na postojanje neusklađene sudske prakse, ali da nisu potkrepili ove tvrdnje relevantnim domaćim odlukama, čime su uskratili Ustavnom sudu stvarnu mogućnost da oceni osnovanost njihovih pritužbi. Shodno tome, pritužbe podnosilaca koje se odnose na navodno neusklađenu praksu domaćih sudova su odbačene na osnovu člana 35 stavovi 1 i 4 Konvencije, zbog toga što domaća pravna sredstva nisu pravilno iscrpljena.

U pogledu navoda da su odluke domaćih sudova bile u suprotnosti s relevantnim domaćim propisima i proizvoljne, sud je uočio da u relevantno vreme zakon nije sadržao odredbu kojom se izričito omogućava dodela troškova. Ukazao je da su domaći sudovi dali razloge za odbijanje troškova, i nije mogao da zaključi da je tumačenje i primena domaćeg prava bilo proizvoljno ili očigledno nerazumno. Iz tog raloga su pritužbe podnosilaca u ovom delu odbačene kao očigledno neosnovane, u skladu sa članom 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.