Sedmočlano veće Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava, na sednicama održanim 24. juna i 16. septembra 2025. godine, donelo je presudu u predmetu Prenča protiv Srbije, u kojoj je utvrdilo da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 1 Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, usled oduzimanja iznosa od 39.500 evra koji nije prijavio prilikom izlaska iz Srbije. Presuda je objavljena na sajtu suda 7. oktobra 2025. godine.

Činjenice

Prilikom prelaska granice između Srbije i Mađarske, kod podnosioca predstavke su carinski službenici pronašli sumu od 49.500 evra, koji je bio sakriven ispod njegove odeće. Omogućeno mu je da zadrži iznos od 2.000 evra koji se tada mogao preneti preko granice, dok je ostatak sume oduzet, jer podnosilac nije imao potvrdu o njegovom poreklu. Istog dana, carina je pokrenula prekršajni postupak protiv podnosioca pred Komisijom za prekršaje Deviznog inspektorata Ministarstva finansija, zbog pokušaja iznošenja gotovine iz zemlje u iznosu koji premašuje zakonski limit.

Tokom prekršajnog postupka je utvrđeno da podnosilac ranije nije bio osuđivan, niti je protiv njega bio vođen krivični ili prekršajni postupak. Odlučio je da se brani sam i priznao krivicu. Tvrdio je da je sakrio novac da ne bi bio ukraden tokom puta, ali da nije imao nameru da izbegne carinske propise, te da novac nije prijavio zato što nije znao koliki iznos se sme preneti preko granice i bojao se da bi mu novac bio oduzet od strane carine. U pogledu porekla novca, rekao je da je većinu zaradio zajedno sa suprugom dok su radili u inostranstvu, a da je manji deo nasledio od oca. Na kraju je naveo da bi konfiskacija novca ozbiljno ugrozila njegovu materijalnu egzistenciju, budući da je reč o njegovoj životnoj ušteđevini. Podnosilac je takođe dostavio izvod iz banke, navodno izdat od strane filijale Komercijalne banke, o podizanju 50.000 evra.

Komisija je proglasila podnosioca krivim, izrekla mu novčanu kaznu i zaštitnu meru oduzimanja celokupnog iznosa koji je prelazio zakonski limit, ali je ta odluka po žalbi poništena.

Komisija je potom donela novu prvostepenu odluku gde je, konstatovala da je podnosiocu već bilo dozvoljeno da zadrži 2.000 evra i obustavila postupak u pogledu dodatnih 3.000 evra, zbog promene zakonskog limita na 5.000 evra, ali i proglasila podnosioca krivim za pokušaj iznošenja 44.500 evra iz zemlje, izrekla mu novčanu kaznu od 18.000 dinara i izrekla mu zaštitnu meru oduzimanja iznosa koji je prelazio 5.000 evra. Komisija se pozvala na obaveznu prirodu zaštitne mere iz člana 64 stav 1 Zakona o deviznom poslovanju iz 2006. godine i nije našla osnova za delimično oduzimanje u skladu sa stavom 2 istog člana.

Odluka je potvrđena po žalbi podnosioca u pogledu njegove odgovornosti, ali je preinačena tako što je obustavljen postupak u delu zbog daljeg povećanja zakonskog limita na 10.000 evra, oduzet iznos od 39.500 evra, i smanjena kazna na 10.000 dinara.

Vrhovni sud Srbije odbio je zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje pravosnažne odluke, jer je smatrao da su nadležni organi pravilno primenili zakon.

Podnosilac je podneo ustavnu žalbu, u kojoj je naveo da su mu povređena prava na mirno uživanje imovine i na pravično suđenje. Između ostalog, istakao je da je konfiskacija celokupnog iznosa iznad zakonskog limita bila nepotrebna i nesrazmerna, da je kao rezident imao je pravo da iznese više od 10.000 evra ako bi dokazao poreklo novca i da su ga carinski službenici prisilili da potpiše zapisnik o zapleni. Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, jer je smatrao da nisu bili ispunjeni uslovi za pokretanje postupka jer podnosilac nije istakao ustavne osnove iz članova 32 i 58 Ustava, da podnosilac nije dokazao da je bio primoran da potpiše zapisnik o zapleni, i da je podnosiocu vraćen dozvoljeni iznos dok je preostali novac zakonito oduzet.

Povreda prava na imovinu

ESLJP je prešao na ispitivanje povrede prava na imovinu po tripartitnom testu (prema kome mešanje države u uživanje prava mora biti zasnovano na zakonu, težiti legitimnom cilju i proporcionalno).

U pogledu zakonitosti, sud je ukazao da je ograničenje iznosa gotovine u stranoj valuti koji se može izneti iz zemlje bilo propisano relevantnim propisima Narodne banke Srbije.

Međutim, iako su i prekršaj i mera konfiskacije imali osnov u propisima, ESLJP je podsetio da samo postojanje pravnog osnova nije dovoljno da se ispuni uslov zakonitosti, odnosno da moraju biti ispunjeni i kvalitativni zahtevi koji se odnose na dostupnost i predvidljivost propisa. Propis je „predvidljiv“ kada pojedinac može, po potrebi uz pravni savet, da predvidi posledice određenog ponašanja u razumnim okolnostima, i kada jasno određuje obim diskrecionih ovlašćenja nadležnih organa i način njihovog vršenja, čime obezbeđuje adekvatnu zaštitu pojedinca od proizvoljnosti.

U ovom slučaju, formulacija člana 64 Zakona o deviznom poslovanju nije ostavljala prostor domaćim organima da izreknu samo novčanu kaznu, jer je prema tumačenju domaćih organa neka vrsta mere oduzimanja bila obavezna. Stav 2 člana 64 je omogućavao delimičnu konfiskaciju u izuzetnim okolnostima, ali su domaći organi smatrali da, iako su olakšavajuće okolnosti opravdavale blažu novčanu kaznu u slučaju podnosioca predstavke, uslovi za delimičnu konfiskaciju nisu bili ispunjeni. Stav 2 nije precizirao kriterijume koji se uzimaju u obzir, kao što su „motivi“ i „druge okolnosti“, kako bi organi trebalo da koriste svoja diskreciona ovlašćenja, na kome je teret dokazivanja „motiva“ i „okolnosti“, niti minimalni ili maksimalni iznos koji bi mogao biti oduzet. Međutim, ESLJP je odlučio da ostavi otvorenim ocenu predvidljivosti i zakonitosti propisa u ovom pogledu, i da kriterijume za izricanje potpune ili delimične konfiskacije zajedno sa njihovim posledicama uzme u obzir prilikom ocene proporcionalnosti.

U pogledu postojanja legitimnog cilja mešanja, ESLJP je prihvatio argument da je to bila borba protiv pranja novca i drugih finansijskih krivičnih dela, kao i kontrola prekograničnih tokova gotovine u stranoj valuti.

Najzad, u pogledu proporcionalnosti mešanja, ESLJP je podsetio da je svrha mere privremenog oduzimanja novca bila da omogući organima da utvrde da li je podnosilac počinio samo prekršaj ili neko teže krivično delo, i da obezbedi sprovođenje mere (trajne) konfiskacije. Sud je uočio da carinski organi nisu obavestili Upravu za sprečavanje pranja novca o neprijavljenoj gotovini niti su sproveli bilo kakvu istragu. Podnosilac predstavke nije bio optužen ili pod istragom zbog bilo kakve kriminalne aktivnosti, niti je šta ukazivalo da je sporni novac bio stečen krivičnim delom.

ESLJP je dalje podsetio da, da bi mešanje bilo proporcionalno, ono mora odgovarati težini povrede, a sankcija težini dela koje je namenjena da kazni, a ne težini nekog pretpostavljenog prestupa koji nije stvarno utvrđen, poput krivičnog dela pranja novca ili drugih finansijskih prestupa. U ovom slučaju, sud je naglasio da su domaći organi oduzeli celokupni iznos od podnosioca usled njegove namere da izvrši prekršaj i zbog nedostatka dokaza o zakonitom poreklu gotovine.

Oduzeti iznos je, po mišljenju ESLJP, bio znatan za podnosioca, što domaći organi nisu uzeli u obzir, iako je to bilo predviđeno Zakonom o prekršajima. Istovremeno, šteta koju je podnosilac predstavke mogao da nanese državi bila je mala, što su domaći organi i priznali time što su izrekli novčanu kaznu od 10.000 dinara, iz raspona od 5.000 do 150.000 dinara. Stoga, mera oduzimanja nije sprovedena radi obezbeđenja novčane naknade za štetu koja je naneta državi, niti je imala karakter mere oduzimanja imovine bez presude u pogledu sredstava proisteklih iz krivičnog dela, već je njen cilj je bio pre svega odvraćajući i kazneni.

Domaći organi nisu uverljivo pokazali zašto je potpuno oduzimanje bilo neophodno da bi se postigao željeni efekat.

ESLJP je zaključio da pravni okvir (koji je u ključnim elementima ostao neprecizan u pogledu stepena diskrecije u odlučivanju o potpunom ili delimičnom oduzimanju) u kombinaciji sa nedovoljnim preispitivanjem od strane domaćih sudova i nedostatkom procesnih garancija predviđenih članom 1 Protokola br 1 uz Konvenciju, nije mogao da obezbedi pravičnu ravnotežu između zahteva opšteg interesa i zaštite prava podnosioca predstavke.

Pošto je utvrdio povredu prava, sud je obavezao Srbiju da podnosiocu isplati iznos od 39.500 evra na ime naknade materijalne štete i iznos od 1.930 evra na ime troškova postupka.