Sedmočlano veće Evrospkog suda za ljudska prava jednoglasno je donelo 24. marta 2026. godine presudu u predmetu Y protiv Srbije, u kojoj je utvrdilo da nije došlo do povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima, u pogledu navoda podnositeljke da nije mogla da održava kontakt sa svojim polubratom koji je usvojen od strane porodice koja živi u inostranstvu. Presuda je objavljena 12. maja 2026. godine.

Relevantne činjenice

Podnositeljka i njeno troje braće i sestara su 2015. godine smešteni u hraniteljske porodice. Podnositeljka je smeštena u hraniteljsku porodicu zajedno sa svojim polubratom po majci, dok su drugo dvoje braće i sestara smešteni kod druge porodice u istom gradu. Deca su međusobno održavala kontakt najmanje jednom nedeljno.

U maju 2015. godine hraniteljka je imenovana za zakonskog staratelja podnositeljke i njenog polubrata, a pošto su roditelji lišeni roditeljskog prava, deca su ispunila uslove za usvojenje.

Tokom 2016. godine, centar za socijalni rad je pokrenuo postupak usvojenja. Pošto nije pronašao usvojitelje u Srbiji, centar je 2017. godine počeo da traži usvojitelje u inostranstvu. Kada je podnositeljka navršila deset godina, čime je stekla pravo da odluči da li želi da bude usvojena, ona se izjasnila da želi da nastavi da živi kod hraniteljke i da ne želi da bude usvojena, čak i ako njena braća i sestre budu usvojeni.

Hraniteljka je inicijalno dala saglasnost za domaće ili međunarodno usvojenje polubrata podnositeljke, ali nakon što je podnositeljka izrazila  želju da ne bude usvojena, hraniteljka je povukla saglasnost.

Centar je 2017. godine razrešio hraniteljku dužnosti zakonskog staratelja polubrata podnositeljke, jer nije prepoznala da je za njega u najboljem interesu da bude usvojen.

Nakon perioda upoznavanja i prilagođavanja, 2018. godine je nadležno ministarstvo dozvolilo usvojenje polubrata podnositeljke. Nakon usvojenja, između podnositeljke i njenog polubrata nije bilo nikakvog kontakta.

Hraniteljka je 2019. godine podnela zahtev nadležnom upravnom organu za ponovno otvaranje postupka za usvojenje polubrata podnositeljke. Taj zahtev je odbijen, a Upravni sud je potvrdio tu odluku.

Hraniteljka je, u ime podnositeljke predstavke, podnela tužbu protiv centra za socijalni rad za poništaj usvojenja njenog polubrata. Tvrdila je da usvojenje nije bilo u najboljem interesu deteta jer je dovelo do potpunog prekida veze između njega i podnositeljke predstavke. Centar je tvrdio da podnositeljka (koju je zastupala hraniteljka) nije bila aktivno legitimisana za podnošenje tužbe za poništaj usvojenja njenog polubrata.

Odmah potom je centar razrešio hraniteljku dužnosti staratelja podnositeljke predstavke, koja je stavljena je pod neposredno starateljstvo centra, iako je nastavila da živi kod hraniteljke.

Hraniteljka je izjavila ustavnu žalbu u pogledu njenog razrešenja dužnosti staratelja, koju je Ustavni sud usvojio i ukinuo odluke kojima je ona razrešena te dužnosti. Sud je utvrdio da te odluke nisu adekvatno obrazložile navodnu zloupotrebu položaja od strane hraniteljke, te da pokretanje postupka za poništaj usvojenja i pokušaj da obezbedi kontakt između podnositeljke i njenog polubrata ne mogu biti smatrani zloupotrebom položaja.

Po prijemu odluke Ustavnog suda, hraniteljka je zatražila ponavljanje postupka za poništaj usvojenja. Osnovni sud je odbio taj zahtev sa obrazloženjem da odluka Ustavnog suda ne može uticati na činjenicu da je podnositeljka u postupku za poništaj usvojenja bila zastupana od strane posebnog staratelja (po razrešenju hraniteljke), koji se nije saglasio sa zahtevom za poništaj usvojenja. Apelacioni sud je ovu odluku potvrdio.  

2024. godine je tim stručnjaka centra dao negativno mišljenje o radu hraniteljke, a zatim je centar doneo odluku kojom joj je prestao opšti status hranitelja. Odluka je potvrđena i po žalbi i u upravnom sporu.

Hraniteljka je podnela predstavku ESLJP u ime podnositeljke, koju je podnositeljka, po nastupanju punoletstva, odobrila i nastavila.

Predstavka u glavnom delu prihvatljiva

Vlada je prigovorila da hraniteljka podnositeljke nije aktivno legitimisana. ESLJP je podsetio da u pogledu maloletnika, postoje tri uslova da bi neko lice imalo aktivnu legitimaciju za podnošenje predstavke, a to su da postoji bliska veza između maloletnika i tog lica, da postoji rizik da bi bez predstavke maloletnik bio lišen delotvorne zaštite svojih prava, i da ne postoji sukoba interesa između maloletnika i tog lica.

Prvi uslov je bio ispunjen jer se podnositeljka predstavke nalazila u hraniteljskoj porodici i jer je hraniteljka imenovana za njenog staratelja. Kada je navršila deset godona, podnositeljka je odlučila da ne želi da bude usvojena i da nastavi da živi sa hraniteljkom, a zbog te privreženosti državni organi nisu izmestili podnositeljku iz hraniteljskog doma čak i kada su hraniteljki oduzeli status staratelja.

U pogledu sukoba interesa podnositeljke i hraniteljke, ESLJP se saglasio sa ocenim Ustavnog suda da hraniteljka nije zloupotrebila svoj položaj staratelja time što je pokrenula sudske postupke u ime podnositeljke, insistirala na kontaktu podnositeljke i njenog polubrata i kod podnositeljke negovala nadu da će ponovo biti spojena sa njim. Stoga sud nije našao sukob interesa i zaključio je da je hraniteljka imala aktivnu legitimaciju za podnošenje predstavke.

Vlada je prigovorila i da hraniteljka nije pravilno iscrpela domaće pravne lekove u pogledu poništaja usvojenja, ali ga je sud odbio pošto je centralno pitanje ovom predmetu da li prekid kontakta između podnositeljke i njenog polubrata nakon njegovog usvojenja vodi povredi člana 8 Konvencije.

Sud je razmotrio i da li je predstavka blagovremena u vezi sa vremenom usvojenja. Utvrdio je da prekid kontakta nije nastao u jednom određenom trenutku, niti samim činom usvojenja, dok se pritužba odnosi na propust nadležnih organa da obezbede kontakt tokom celog perioda nakon usvojenja. Podnositeljka je mogla očekivati da će kontakt biti uspostavljen nakon usvojenja, a tek u decembru 2021. godine je saznala da do kontakta neće doći u skorijoj budućnosti, pa je sud zaključio da se predstavka ne može odbaciti kao neblagovremena.

U meritumu, bez povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života

Među strankama nije bilo spono da je odsustvo kontakta između podnositeljke i njenog polubrata nakon njegovog usvojenja predstavljalo mešanje u pravo podnositeljke na poštovanje porodičnog života. Pitanje u postupku je bilo da li je Republika Srbija imala pozitivnu obavezu da obezbedi kontakt između njih nakon usvojenja.

Sud je prihvatio argument Vlade da smeštaj polubrata podnositeljke u hraniteljsku porodicu nije mogao biti smatran najboljim trajnim rešenjem za njega, pošto se hraniteljstvom ne stvaraju formalni porodični odnosi i obaveza hranitelja da čuvaju vezu sa decom. Domaće vlasti su pokušale da omoguće zajedničko usvojenje svo četvoro dece ili da usvojenik i podnositeljka budu usvojeni zajedno. U spisima nije bilo dokaza da je hraniteljka podnela zahtev za usvojenje podnositeljke ili njenog polubrata.

Kada su potencijalni usvojioci pronađeni u inostranstvu, domaće vlasti su pokrenule postupak za zajedničko usvojenje podnositeljke i njenog polubrata, ali se podnositeljka izjasnila da ne želi da bude usvojena. Njeno odbijanje nije moglo prevagnuti nad interesima njenog polubrata.

Sud je dalje utvrdio da u Srbiji ne postoji „otvoreno“ usvojenje koje obezbeđuje kontakt između usvojenog deteta i članova njegove biološke porodice, a ni relevantni međunarodni instrumenti ne nameću državama opštu obavezu da obezbeđuju kontakt između braće i sestara nakon potpunog usvojenja.

Podnositeljka je tvrdila da su joj zaposleni u centru za socijalni rad obećali da će održavati kontakt sa bratom nakon usvojenja, ali je sud utvrdio da je takav kontakt jedino spomenut u mišljenju ministarstva, gde je navedeno da će potencijalni usvojioci obezbediti kontakt „u skladu sa njihovim mogućnostima, potrebama i interesima“. Time nije stvorena pravna obaveza za usvojioce da obezbede kontakt.

ESLJP je zaključio da je država ispunila svoju obavezu zaštite najboljeg interesa deteta, pravilno procenjujući mogućnosti i interese dvoje maloletnih lica, i stoga nije utvrdio povredu člana 8 Konvcencije.

Odbačeni delovi predstavke o navodnim povredama članova 6 i 13 Konvencije

Podnositeljka se pritužila i na nepravičnost postupka za poništaj usvojenja po članu 6 stav 1 Konvencije, i da nije imala pravni lek kojim bi mogla da ostvari svoje pravo na kontakt sa polubratom po članu 13 Konvencije.

Vlada je tvrdila da podnositeljka nije podnela ustavnu žalbu protiv odluke apelacionog suda u postupku za poništaj usvojenja, dok je ona tvrdila da jeste. ESLJP je utvrdio da je Ustavni sud obavešten o toj odluci u drugom postupku, ali da protiv nje nikada nije formalno podneta ustavna žalba. Stoga je odbacio ovaj deo predstavke na osnovu člana 35 stavovi 1 i 4 Konvencije zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova.

Zahtev za ponavljanje postupka je podnet u ime hraniteljke, a ne podnositeljke predstavke. Čak i da je deo predstavke koji se odnosio na taj zahtev po članu 6 Konvencije kompatibilan ratione personae, ESLJP je podsetio da se član 6 ne primenjuje na postupke po zahtevu za ponavljanje parničnog postupka, pa je zaključio da ovaj deo predstavke nije kompatibilan ratione materiae sa odredbama Konvencije u smislu člana 35 stav 3 tačka a), i odbacio ga u skladu sa članom 35 stav 4 Konvencije.

U pogledu člana 13 Konvencije, pošto je utvrdio da u Srbiji ne postoji mogućnost „otvorenog“ usvojenja i da usvojenje dovodi do prekida veza između usvojenog deteta i njegove biološke porodice, ESLJP je smatrao da se član 13 Konvencije ne može tumačiti tako da nameće obavezu državi da obezbedi pravni lek koji bi biološkim srodnicima usvojenog deteta omogućio da traže kontakt sa njim nakon usvojenja, usled čega je sud i ovaj deo predstavke odbacio kao očigledno neosnovan u skladu sa članom 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.