Evropski sud za ljudska prava, postupajući u oboru od troje sudija, doneo je još dve odluke po predstavkama policijskih službenika o neusaglašenoj sudskoj praksi domaćih sudova u vezi sa naknadom zarade za rad na dane praznika, noćni rad i prekovremeni rad. U obe odluke, sud je predstavke odbacio.
U premetu Krstić i drugi protiv Srbije, sud je odluku doneo 1. septembra 2026. godine, a objavljena je 24. septembra 2026. godine. Pred domaćim sudovima, tužbeni zahtevi podnosilaca za naknadu razlike u zaradi su odbijeni, jer su njihovi koeficijenti upoređeni sa koeficijentima civilnih lica koja nisu radila tokom neradnih dana, iako su istovetni zahtevi njihovih kolega u istom periodu usvajani, upoređivanjem sa koeficijentima drugih ovlašćenih službenih lica.
Ustavne žalbe u pogledu neujednačene sudske prakse prvog, trećeg, četvrtog, šestog, sedmog, osmog i devetog podnosioca je Ustavni sud odbio. Ustavne žalbe drugog i petog podnosioca Ustavni sud je odbacio zbog neiskorišćavanja revizije. Pošto je Vrhovni kasacioni sud doneo zaključke o dozvoljenosti revizije tek nakon isteka roka u kojem su ova dva podnosioca mogla da izjave reviziju, Ustavni sud ih je obavestio da to mogu učiniti u roku od 30 dana od dostavljanja njegove odluke, ali nije poznato da li su to i učinili.
ESLJP je ponovio da je neusaglašenost prakse parničnih sudova u ovoj vrsti sporova otklonjena pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda od 10. novembra 2015. godine. Podnosioci su se nalazili u situaciji istovetnoj onoj iz predmeta Šabanović i drugi protiv Srbije, u kojem je ESLJP ocenio da tumačenje prava od strane domaćih sudova nije bilo proizvoljno niti očigledno nerazumno. To što su njihove tužbe pravnosnažno rešene pre nego što je Vrhovni kasacioni sud usvojio pravno shvatanje, zbog čega nisu mogli biti rešene u skladu s njim, ne čini povredu načela pravne sigurnosti. ESLJP je stoga odbacio predstavke u pogledu neujednačene prakse domaćih sudova kao očigledno neosnovane.
U pogledu prakse Ustavnog suda, ESLJP je konstatovao da je u relevantnom periodu zaista postojala neusaglašenost prakse u pogledu revizije kao uslova za dopuštenost ustavne žalbe. Ali, pošto je zabeleženo svega devet takvih neusaglašenih odluka između 17. decembra 2015. i 8. decembra 2016. godine, i pošto se ta razlika ticala procesnog a ne suštinskog pitanja u predmetima, ESLJP je zaključio da razlike u praksi Ustavnog suda nisu bile „duboke i dugotrajne“.
ESLP je zaključio da nije neophodno ispitivati da li je domaće pravo predviđalo mehanizam za prevazilaženje neusaglašenosti u praksi sudova, pa je i taj deo predstavki odbacio kao očigledno neosnovan.
U predmetu Draškić protiv Srbije, odluka je doneta 8. septembra 2026. godine, a objavljena 1. oktobra 2026. godine.
Tužba podnosioca pred domaćim sudovima je takođe odbijena upoređivanjem koeficijenta zarade sa koeficijentima civilnih lica koja nisu radila tokom neradnih dana, pre nego što je Vrhovni kasacioni sud 10. novembra 2015. godine usvojio pravno shvatanje kojim je ujednačena sudska praksa. Ustavna žalba je odbijena.
I ovde je ESLJP utvrdio da se podnosilac nalazio u istovetnoj situaciji kao podnosioci u predmetu Šabanović i drugi, jer je njegova tužba pravnosnažno rešena pre usvajanja pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda. Sud nije ispitivao prigovor Vlade o neiscrpljenosti pravnih sredstava (revizije), jer je predstavku u svakom slučaju smatrao nedopuštenom. Ocenio je i da je obrazloženje Ustavnog suda bilo dovoljno, uprkos postojanju neusaglašene prakse. predstavka je odbačena i u pogledu člana 6 stav 1 Konvencije i u pogledu člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju.
Podsećamo da je ESLJP u istoj grupi predmeta nedavno određene predstavke usvojio, o čemu smo izvestili ovde.