Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 22. septembra 2026. godine presudu u predmetu Đorđević i Milosavljević protiv Srbije, u kojoj je jednoglasno utvrdio da je podnosiocima predstavki povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog neusaglašene sudske prakse domaćih sudova u parnicama za naknadu zarade za rad tokom neradnih dana. Presuda je objavljena na sajtu suda 22. septembra 2026. godine.

Relevantne činjenice

Podnosioci su policijski službenici koji su pokrenuli parnične postupke radi naplate razlike u zaradi za rad na praznike, noćni rad i prekovremeni rad. Domaći sudovi su o istovetnim zahtevima odlučivali na različite načine jer su, tumačeći član 147 stavovi 1 i 3 Zakona o policiji, kao uporedni kriterijum uzimali različite kategorije zaposlenih.

Vrhovni kasacioni sud je 10. novembra 2015. godine usvojio pravno shvatanje prema kojem „uporedni radnik“ mora biti ovlašćeno službeno lice istog stepena stručne spreme koje ne radi tokom neradnih dana, a ne civilno lice zaposleno u policiji.

Prvostepeni sudovi su ranije 2015. godine odbili zahteve podnosilaca, upoređujući njihove koeficijente zarade sa koeficijentima civilnih lica koja nisu radila tokom neradnih dana. Apelacioni sudovi su te odluke potvrdili. Podnosioci su izjavili ustavne žalbe, ukazujući na neusaglašenu sudsku praksu i na to da su pojedini sudovi istovetne zahteve njihovih kolega usvajali. Ustavni sud je 2016. godine odbio ustavnu žalbu prvog podnosioca, oceniviši da se pozvao na predmete u kojima su zahtevi usvojeni po drugom osnovu, a ne zbog drugačijeg metoda poređenja koeficijenata zarade, a 2017. godine je odbio ustavnu žalbu i drugog podnosioca, jer se pozvao samo na dve prvostepene presude i nije dokazao da su one postale pravnosnažne.

Domaća praksa bila neusaglašena, što je Ustavni sud propustio da izleči

Vlada Srbije je istakla prigovor neiscrpljenosti domaćih pravnih sredstava, identičan onom koji je istakla u predmetu Šabanović i drugi protiv Srbije (o kom smo izvestili ovde ovde), jer podnosioci nisu izjavili reviziju protiv drugostepenih presuda. Sud je taj prigovor odbio, i ponovio je stav da bi bilo preterano formalistički zahtevati od podnosilaca da koriste pravno sredstvo za koje ni Ustavni sud nije smatrao da je obavezno, pošto ustavne žalbe nije odbacio zbog neizjavljivanja revizije.

Pozivajući se na načela razvijena u predmetima Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske i Lupeni grkokatolička parohija i drugi protiv Rumunije, ESLJP je ponovio da su države dužne da urede svoj pravni sistem tako da izbegnu donošenje protivrečnih presuda, kao i da je ustavna žalba, u načelu, delotvorno pravno sredstvo u pogledu predstavki podnetih protiv Srbije od 7. avgusta 2008. godine, uključujući predmete koji se tiču neusaglašene sudske prakse.

ESLJP je razlučio ovaj predmet od predmeta Šabanović i drugi, u kojem su tužbe bile odbijene pre zauzimanja pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, a pošto su u ovom predmetu drugostepeni sudovi odluke doneli približno mesec dana nakon usvajanja pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, i to suprotno tom shvatanju.

ESLJP je smatrao da je bilo na Ustavnom sudu da pritužbe podnosilaca na neusaglašenu sudsku praksu ispita u svetlu pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, a pošto to nije učinio, ESLJP je zaključio da mehanizam za prevazilaženje neusaglašenosti sudske prakse nižih sudova u konkretnom slučaju nije doveo do rezultata koji je u skladu sa Konvencijom.

U pogledu drugog podnosioca, ESLJP je naveo da je zahtev Ustavnog suda za pružanjem dokaza o postojanju neusaglašene prakse razuman, ali da bi odbacivanje pritužbe drugog podnosioca zbog neiscrpljivanja domaćih sredstava predstavljalo preteran formalizam, s obzirom da je prvi podnosilac dostavio dokaze o neusaglašenosti, a Ustavni sud se ipak nije osvrnuo na odlučnu činjenicu da je njegov zahtev odbijen nakon usvajanja pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda i suprotno tom shvatanju.

ESLJP je stoga jednoglasno utvrdio povredu člana 6 stav 1 Konvencije.

U pogledu naknade štete, prvi podnosilac je zahtevao 18.500 evra, a drugi podnosilac 990 evra na ime materijalne štete, dok su na ime troškova postupka potraživali 6.430, odnosno 10.820 evra. Sud nije utvrdio uzročnu vezu između utvrđene povrede i navodne materijalne štete, pa je te zahteve odbio, dok je konstatovao da podnosioci nisu potraživali naknadu nematerijalne štete. Srbija je obavezana da, na ime troškova i izdataka, isplati 1.220 evra prvom podnosiocu i 2.620 evra drugom podnosiocu, uvećano za zakonsku zateznu kamatu.