Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 8. septembra 2026. godine odluku u predmetu Punda protiv Srbije, u kojoj je jednoglasno odbacio predstavku podnetu zbog navodne povrede prava da se licu ne sudi ili kazni dvaput u istoj stvari, iz člana 4 Protokola br. 7 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Odluka je objavljena 1. oktobra 2026. godine.

Prema relevantnim činjenicama, podnositeljka predstavke je sa još jednim licem uhapšena 2012. godine zbog poseda oko 5.000 litara dizel goriva bez dokumentacije o poreklu ili sticanju. Podneta je krivična prijava zbog nedozvoljene trgovine (tadašnji član 243 Krivičnog zakonika), a javni tužilac je zatražio preduzimanje istražnih radnji. Uprava carina je zatražila od tužilaštva obaveštenje o eventualnom prekršajnom postupku. Podnositeljka je 2013. godine saslušana pred istražnim sudijom, kada je sačinjen i nalaz veštaka.

Javni tužilac je 2013. godine odbacio krivičnu prijavu zbog nepostojanja osnovane sumnje da su okrivljeni izvršili krivično delo. Uprava carina je 2015. godine zatražila od tužilaštva informaciju o toku postupka, a od nadležnog prekršajnog suda pokretanje postupka zbog carinskog prekršaja po članu 297 tadašnjeg Carinskog zakona. Tužilaštvo je obavestilo prekršajni sud o odbačaju krivične prijave.

Prekršajni sud je 2018. godine oglasio podnositeljku i drugo lice krivima za prekršaj i izrekao novčanu kaznu, što je potvrdio Prekršajni apelacioni sud. Podnositeljka je izjavila ustavnu žalbu zbog, između ostalog, povrede prava da joj se ne sudi dvaput za isto delo. Ustavni sud je žalbu odbio 2023. godine.

U postupku pred ESLJP, Vlada Srbije je tvrdila da se krivični i prekršajni postupak odnose na različita dela i da odbačaj krivične prijave nije isto što i oslobađajuća presuda. Podnositeljka je tvrdila da je tužilac mogao odbaciti prijavu odmah, da su istražne radnje pred sudijom dale sudski karakter postupku i da je odbačaj prijave imao dejstvo oslobađajuće odluke.

Pozivajući se na načela iz predmeta Mihalache protiv Rumunije, ESLJP je ponovio da je svrha člana 4 Protokola br. 7 zabrana ponavljanja krivičnog postupka koji je pravnosnažno okončan, bilo osuđujućom bilo oslobađajućom odlukom, dok obustavljanje krivičnog postupka odlukom javnog tužioca ne predstavlja ni osudu ni oslobađanje, usled čega se ovaj član ne primenjuje u takvoj situaciji.

ESLJP je utvrdio se odbačajem krivične prijave u konkretnom slučaju nije odlučivalo o krivičnoj odgovornosti podnositeljke, da to što su preduzete istražne radnje pred istražnim sudijom ne znači da je podnositeljka oslobođena, kao i da nije izrečena nikakva krivična sankcija, već se radilo o prostom obustavljanju postupka, pa se ne primenjuje član 4 Protokola br. 7. Zaključio je da predstavka nije kompatibilna ratione materiae sa odredbama Konvencije, i odbacio je na osnovu člana 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.