Odbor od troje sudija Drugog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 14. decembra 2021. godine presudu u predmetu Kovač protiv Srbije zbog povrede prava na slobodu i bezbednost.
Mikloš i Imre Kovač podneli su predstavku 15. novembra 2011. godine protiv Republike Srbije zbog povrede prava na slobodu i bezbednost zajemčenog članom 5 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Konkretno, podnosioci su utužili kršenje stava 4 ovog člana, prema kome: „Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito“. Prema podnosiocima predstavke, srpski sudovi im nisu omogućili da se izjasne o predlogu istražnog sudije za produženje istražnog pritvora, odnosno lokalni sudovi ih nisu neposredno saslušali prilikom razmatranja produženja pritvora. Evropski sud za ljudska prava je utvrdio povredu prava, a presuda je objavljena na sajtu suda 18. januara 2022. godine.
Podnosioci predstavke su uhapšeni 14. januara 2010. godine zbog sumnje da su izvršili plјačku (konkretna kvalifikacija krivičnog dela po srpskom pravu je nejasna iz presude). Istog dana je protiv njih istražni sudija Višeg suda u Subotici otvorio istragu i odredio im pritvor do mesec dana zbog opasnosti od uticaja na svedoke i zbog rizika da ponove delo, imajući u vidu da su ranije već bili osuđivani. Na predlog istražnog sudije, Viši sud u Subotici i Apelacioni sud u Novom Sadu su 11. februara i 13. aprila 2010. godine produžili pritvor podnosiocima predstavke za dva a zatim tri meseca. Pored razloga za pritvor koji su navedeni u prvobitnom rešenju, ovi sudovi su takođe naveli da je postojala i osnovana sumnja da su podnosioci predstavke izvršili krivično delo sa elementima nasilja za koje je propisana teža kazna zatvora, i to preko deset godina. Odluke o produženju pritvora potvrđene su u drugom stepenu. Podnosioci predstavke su optuženi 26. juna 2010. godine. Ustavni sud je 13. oktobra 2011. godine odbio njihovu ustavnu žalbu, koja je bila zasnovana na istoj odredbi Konvencije.
Evropski sud za ljudska prava nije ispitivao da li su podnosioci predstavke imali priliku da se izjasne na predlog istražnog sudije da im se produži istražni pritvor, već se zadržao na načelnom stavu da postupak za sudsko preispitivanje pritvora ni u kom slučaju nije zadovolјio uslove iz člana 5 stav 4 Konvencije.
Sud je utvrdio da domaći prvostepeni ili drugostepeni sudovi tokom petomesečnog pritvora nisu neposredno saslušali podnosioce predstavke u pogledu produženja pritvora. Sud je zauzeo stav da postupanje domaćih sudova nije bilo u skladu sa zahtevom za „razumnim intervalom“ između saslušanja lica u pritvoru, koji je Evropski sud razvio u praksi, shodno čemu je došlo do povrede člana 5 stav 4 Konvencije.
Razloge za svoju odluku sud je zasnovao na ranijoj presudi iz 2021. godine u predmetu Petrović protiv Srbije. U toj presudi, koja sadrži opšta načela o primeni člana 5 stav 4 Konvencije, sud je naglasio da ova odredba daje pravo uhapšenom ili pritvorenom licu da pokrene postupak koji se odnosi na uslove zakonitosti lišenja slobode. Iako nije uvek neophodno da postupak po članu 5 stav 4 prate iste garancije kao one koje se zahtevaju po članu 6 (pravo na pravično suđenje) za krivične postupke i građanske parnice, postupak mora imati sudski karakter i mora pružiti garancije koje odgovaraju vrsti lišenja slobode u pitanju. U slučaju preispitivanja produženog pritvora, postupak mora biti kontradiktoran i mora osigurati „jednakost oružja“, odnosno jednakost tužioca i pritvorenika kao stranaka u postupku.
U istoj presudi, sud je takođe rekao da je pravo na saslušanje od strane sudije prilikom preispitivanja zakonitosti pritvora osnovna garancija koja proizlazi iz člana 5 stav 4 Konvencije. Ali ova odredba garantuje i brzo utvrđivanje neophodnosti nastavka pritvora. Stoga sud smatra da član 5 stav 4 Konvencije ne zahteva da pritvoreno lice bude saslušano svaki put kada uloži žalbu na odluku o produženju pritvora, ali da zahteva mogućnost ostvarivanja prava na saslušanje u razumnim intervalima. Sud je još ranije razmatrao primere u kojima kada je neko lice moglo da se pojavi pred sudom u prvom stepenu pre određeivanja pritvora ili po zahtevu za puštanje na slobodu, ono nije moralo da se ponovo pojavi pred drugostepenim sudom. Ipak, sud je pojasnio, mogu postojati situacije u kojima će drugostepeni sud morati da održi ročište uz lično pojavlјivanje pritvorenika, što zavisi od niza faktora.
U presudi u predmetu Petrović protiv Srbije sud je takođe istakao da se član 5 stav 4 Konvencije primenjuje na postupke pred sudom po žalbama na zakonitost pritvora, odnosno na postupke po zahtevima za puštanje na slobodu, kao i na postupke po žalbama na odluke o produženju pritvora, ali se ne primenjuje na produženje pritvora na sopstvenu inicijativu domaćeg organa (ex proprio motu), čime se određuje maksimalni period pritvora i „obnavlja” pravni osnov pritvora, ali se ne preispituje i njegova zakonitost. Međutim, član 5 stav 4 se primenjuje od trenutka podnošenja žalbe na odluku o produženju pritvora.