arbitražni postupak u predmetu Rand Investments Ltd. i ostali protiv Srbije, koji se vodi pod okriljem Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova, polako se privodi kraju.
Postupak je pokrenut u martu 2018. godine po osnovu bilateralnih investicionih sporazuma koje je Srbija zaključila sa Kanadom i Kiprom, i naročito je značajan zbog toga što se radi o prvoj investicionoj arbitraži protiv Srbije gde je postupak u potpunosti javan.
Prema podacima dostupnim na internet stranici Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova, usmena rasprava u ovom predmetu je održana u julu 2021. godine u Hagu. (Video zapisi sa usmene rasprave dostupni su ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde.)
Nakon naknadne razmene podnesaka, stranke u postupku su krajem 2021. godine arbitražnom sudu podnele troškovnike, što ukazuje na činjenicu da se konačna odluka arbitražnog suda može očekivati u narednom periodu.
U nastavku teksta, nakon kratkog upoznavanja sa pozadinom spora, nudimo analizu odluke arbitražnog suda da ceo arbitražni postupak učini javnim, kao i odluke arbitražnog suda da ne odredi privremene mere predložene od strane tužilaca.
Pozadina spora: tužioci su podneli tužbu vrednu više od 80 miliona evra usled raskida ugovora o privatizaciji
Tužba je podneta od strane pet državljana Kanade (od kojih su četiri fizička lica, a jedno je privredno društvo) i jednog kiparskog privrednog društva.
U tužbi (videti podneske tužilaca ovde, ovde i ovde) se navodi da je Srbija prekršila svoje obaveze prema tužiocima po osnovu bilateralnih investicionih sporazuma sa Kanadom i Kiprom usled raskida ugovora o privatizaciji privrednog društva „BD Agro” iz Dobanovaca. Prema navodima tužilaca, raskid ugovora o privatizaciji od strane Agencije za privatizaciju, kao i naknadni prenos udela u ovom privrednom društvu na Agenciju, predstavljaju direktnu eksproprijaciju sprovedenu suprotno odredbama bilateralnih investicionih sporazuma sa Kanadom i Kiprom. Kako tvrde tužioci, ovakvi postupci Srbije takođe predstavljaju povrede i drugih obaveza Srbije u pogledu zaštite stanih investicija sadržanih u ovim sporazumima (kao što su obaveza pružanja pravičnog i ravnopravnog tretmana i obaveza pružanja tretmana najpovlašćenije nacije). Tužioci u postupku traže naknadu štete u iznosu od oko preko 80 miliona evra.
Srbija je (videti podneske Srbije ovde i ovde), sa druge strane, tokom postupka osporila nadležnost arbitražnog suda po više osnova, između ostalog navodeći da tužioci, koji nikada nisu bili upisani kao vlasnici udela u „BD Agro” pri Centralnom registru hartija od vrednosti, ne poseduju investiciju koja je zaštićena po osnovu bilateralnih investicionih sporazuma sa Kanadom i Kiprom. Srbija je, alternativno, negirala da je na bilo koji način prekršila svoje obaveze po osnovu sporazuma sa Kanadom i Kiprom.
Uprkos protivljenju Srbije, arbitražni sud je postupak u potpunosti učinio javnim
Na samom početku arbitražnog postupka, postavilo se pitanje sa kojim nivoom javnosti će postupak biti sproveden.
Do sporne situacije je došlo usled činjenice da bilateralni investicioni sporazumi Srbije sa Kanadom i Kiprom, u skladu sa kojima je postupak pokrenut, ne sadrže isto rešenje po ovom pitanju. Naime, dok je bilateralnim investicionim sporazumom sa Kanadom propisana veoma široka javnost postupka (koja uključuje objavljivanje konačne arbitražne odluke, kao i javnost celokupne pismene dokumentacije i usmene rasprave), sporazum sa Kiprom ne sadrži odredbe koje regulišu ovu materiju.
Imajući u vidu ovu razliku između dva sporazuma, Srbija se tokom postupka protivila tome da se režim javnosti postupka propisan bilateralnim investicionim sporazumom sa Kanadom primeni na ceo arbitražni postupak. Kako sporazum sa Kiprom ne sadrži odredbe o javnosti postupka, Srbija je između ostalog tvrdila da ovo pitanje treba da bude regulisano pravilima sadržanim u Konvenciji o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država (kojom je osnovan Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova) i arbitražnim pravilima koja se po osnovu ove konvencije primenjuju, a koji instrumenti ne sadrže pretpostavku javnosti postupka. Imajući u vidu da sporazum Srbije sa Kanadom ostavlja mogućnost strankama da se posebno sporazumeju da ne učine dokumenta iz arbitražnog postupka javnim, Srbija je predložila kompromisno rešenje prema kojem bi se Srbija saglasila sa objavljivanjem konačne arbitražne odluke ukoliko se tužioci saglase da ostala pisana dokumentacija iz postupka ne bude objavljena.
U proceduralnoj naredbi broj 5, arbitražni sud je većinom glasova odlučio da se primeni isti režim javnosti u odnosu na tužbene zahteve po oba bilateralna investiciona sporazuma. Arbitražni sud je po ovom pitanju naglasio da se Srbija nije protivila režimu javnosti postupka ustanovljenom po osnovu sporazuma sa Kanadom, te da je sporan jedino nivo javnosti koji treba primeniti u odnosu na tužbeni zahtev koji se odnosi na sporazum sa Kiprom.
U ovom pogledu, arbitražni sud je naglasio da se Srbija (iako uslovno) saglasila sa objavljivanjem konačne arbitražne odluke i sa javnošću usmene rasprave, te da je kao jedino sporno pitanje ostalo objavljivanje pismene dokumentacije. Kako je arbitražni sud smatrao da ovo pitanje nije regulisano relevantnim međunarodnim ugovorima i arbitražnim pravilima, našao je da je na samom arbitražnom sudu, u skladu sa svojim ovlašćenjima da upravlja arbitražnim postupkom, da reši da li da dozvoli objavljivanje pisane dokumentacije iz postupka. Na kraju, arbitražni sud je odlučio da dozvoli objavljivanje pisane dokumentacije, navodeći između ostalog kao razlog i snažnu tendenciju ka javnosti postupka koja postoji u oblasti međunarodne investicione arbitraže.
U skladu sa odlukom arbitražnog suda, dokumentacija iz ovog predmeta (uključujući i sve podneske stranaka, sve odluke arbitražnog suda i video zapise usmene rasprave), javno je dostupna na internet stranici Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova. (Određeni deo dokumentacije, kao što su izjave svedoka i veštačenja, nije objavljen, ali je u skladu sa odlukom arbitražnog suda dostupan javnosti na zahtev upućen sekretarijatu Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova.)
Ovakvoj odluci većine arbitražnog suda usprotivio se arbitar postavljen od strane Srbije, Marselo Koen (Marcelo Kohen), koji je u izdvojenom mišljenju naglasio da arbitražni sud nije smeo bez pristanka Srbije da proširi režim javnosti postupka na tužbeni zahtev podnet po osnovu sporazuma sa Kiprom, te da je time prekoračio svoja ovlašćenja.
Iako je odbio da odredi privremene mere u vezi sa krivičnim postupkom pokrenutim od strane Srbije, arbitražni sud je istovremeno izrazio zabrinutost zbog preplitanja istrage sa arbitražnim postupkom
Tokom postupka, tužioci su od arbitražnog suda zatražili da odredi privremene mere u vezi sa krivičnom istragom koju je Srbija pokrenula protiv bivšeg nominalnog vlasnika „BD Agro”, koji je istovremeno i svedok u arbitražnom postupku, tvrdeći da ovakvo postupanje Srbije ugrožava integritet arbitražnog postupka i produbljuje spor između strana u postupku. Između ostalog, tužioci su od arbitražnog suda tražili da naredi Srbiji da obustavi, odnosno suspenduje, istragu do okončanja arbitražnog postupka, da ne upotrebljava u arbitražnom postupku dokaze prikupljene kroz krivični postupak uperen protiv tužilaca ili njihovih svedoka, da se suzdrži od pokretanja drugih krivičnih postupaka povezanih sa ovim arbitražnim postupkom, kao i da se suzdrži od preduzimanja bilo kojih drugih mera uperenih na zastrašivanje tužilaca ili njihovih svedoka.
U proceduralnoj naredbi broj 9, arbitražni sud je, međutim, odlučio da tužioci nisu na adekvatan način potkrepili svoje navode u ovom pogledu. Između ostalog, arbitražni sud je naveo da tužioci nisu dokazali da je Srbija pokrenula istražni postupak kako bi zastrašivala tužioce odnosno njihove svedoke, kao i da ne postoje indicije da bi postojao pritisak na svedoke tužilaca ukoliko tražene mere ne budu odobrene. Arbitražni sud je takođe naglasio da, čak i ukoliko bi se navodi tužilaca u ovom pogledu ispostavili tačnim, u pravilima postupka u svakom slučaju postoje mehanizmi kroz koje bi se na adekvatan način obezbedila prava tužilaca.
Arbitražni sud je stoga zaključio da tražene mere nisu ni neophodne ni hitne (a što predstavlja dva od nekoliko uslova za određivanje privremenih mera koji su se iskristalisali u arbitražnoj praksi), te je odbio zahtev tužilaca za određivanjem privremenih mera.
Iako je odbio zahtev tužilaca za određivanjem privremenih mera, arbitražni sud je izrazio zabrinutost zbog preplitanja istrage u krivičnim postupcima u Srbiji sa pitanjima koja se ispituju u arbitražnom postupku, a naročito usled ubrzanja istražnog postupka od strane srpskih vlasti od druge polovine 2020. godine. Arbitražni sud je zato naglasio da očekuje od strana da se suzdrže od postupaka koji bi mogli da prodube spor među njima ili ugroze integritet arbitražnog postupka.