Sedmočlano veće Drugog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava donelo je 28. juna 2022. godine jednoglasno (uz izdvojeno ali saglasno mišljenje sudije Koskela) presudu u predmetu Gaši i drugi protiv Srbije kojom je utvrdilo da Srbija nije povredila slobodu izražavanja podnosilaca predstavki. Presuda je objavljena 6. septembra 2022. godine na sajtu suda.

Relevantne činjenice

Podnosioci predstavkе su se obratili sudu pritužbom po članu 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima zbog povrede slobode izražavanja, usled propusta državnih organa da ispune svoju pozitivnu obavezu i zaštite ih od pretnji i medijske kampanje koja je vođena protiv njih.

Početkom 2016. godine podnosioci su učestvovali u protestima zbog tadašnjih dešavanja u Gradu Beogradu i Radio-televiziji Vojvodine. O tim protestima je na internetu objavlјen članak pod naslovom „Ne da(vi)mo Srbiju“, koji je napisao tadašnji predsednik pokreta „Zavetnici“, i koji je sutradan preuzet na jednom drugom sajtu i do danas je dostupan ovde.

Dnevni list „Informer“ je potom 9. juna 2016. godine u svom štampanom i elektronskom izdanju objavio članak pod naslovom „KREĆE UBIJANJE VUČIĆA! Informer ima dokaze, EU i SAD organizuju ekstremiste da prave HAOS U SRBIJI!” (dostupan ovde). U članku je navedeno da su ambasadori EU i SAD u Srbiji koordinisali i finansirali protest „Ne da(vi)mo Beograd“, kao i da su planirali njegovu radikalizaciju i pokušaj svrgavanja tadašnjeg premijera. Uz članak su objavljene fotografije osoba koje navodno rade na ovom projektu, uključujući i podnosioce predstavke. Članak na mreži je pratilo 118 komentara čitalaca, petnaestak komentara su sadržali razne uvrede na račun podnosilaca.

Istog dana je na televiziji „Pink“ intervjuisan glavni urednik „Informera“, koji je ponovio prethodne navode i posebno referisao, između ostalih, na prvog i trećeg podnosioca predstavke i na njihovu ulogu u „projektu“.

Narednog dana „Informer“ je objavio članak u kome se spominju navodni novi detalјi o zaveri protiv vlasti u Srbiji, uglavnom ponavlјajući navode iz prethodnog članka.

Televizija „Pink“ je 13. juna 2016. godine emitovala televizijsku emisiju „Balkansko proleće u najavi“, u kojoj se govorilo o navodnom planu za destabilizaciju države, ali podnosioci predstavke nisu pomenuti.

Postupak pred tužilaštvom i Ustavnom sudom

Podnosioci predstavke su 4. avgusta 2016. godine podneli krivičnu prijavu Višem javnom tužilaštvu u Beogradu (VJT) za krivična dela rasna i druga diskriminacija i povreda ravnopravnosti protiv autora inicijalnog teksta i glavnih urednika sajta koji ga je preneo, dnevnog lista „Informer“ i televizije „Pink“. Naveli su da su ova lica proganjala organizacije i pojedince zbog zalaganja za ravnopravnost i da su promovisali i podsticali mržnju, diskriminaciju i nasilјe prema grupi na osnovu različitog političkog mišlјenja.

Policija je, nalogu VJT-a, uzela izjave od podnosilaca predstavke i dvoje lica protiv kojih je podnesena krivina prijava. Podnosioci predstavke su negirali navode iz medija, tvrdili su ti navodi naškodili njihovoj časti, ličnom i profesionalnom ugledu i da su se osećali ugroženo. Naveli su da nisu dobili direktne pretnje, ali da su na društvenim mrežama komentarisani u negativnom kontekstu ili na diskriminatorski i uvredlјiv način. Prvi podnosilac predstavke je dodao da su pojedini mediji pridali značaj njegovoj nacionalnoj pripadnosti u cilјu podsticanja etničke netrpelјivosti i javnog progona. Autor inicijalnog teksta je naveo da je nameravao da kroz analizu upozori na metode rada i finansiranje pomenutih pojedinaca, da je informacije pronašao u javno dostupnim izvorima, a da su podnosioci predstavke kao angažovani u javnosti, morali biti svesni da su podložni kritikama. Urednik sajta koji je preneo sporni tekst je naveo da je tekst samo prenesen, te da je krivična prijava deo političke kampanje protiv vlasti i medija povezanih sa vlastima, kao i njihove zablude da premijer ima veze sa njegovim sajtom.

VJT je 19. jula 2017. godine odbacilo krivičnu prijavu pošto je zaključilo da ne postoje osnovi sumnje da su osumnjičeni izvršili prijavljena krivična dela ili neko drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Navedene radnje bi se možda mogle kvalifikovati kao krivično delo uvreda, ali ono se goni po privatnoj tužbi. Podnosioci predstavke uložili su prigovor, koji je Apelaciono javno tužilaštvo odbacilo zato što prijavlјene radnje nisu izazvale nikakve posledice niti bilo kakvo oduzimanje ili ograničenje prava, kao i zato što da objavlјivanje članaka nije promovisalo ili podsticalo mržnju, diskriminaciju ili nasilјe protiv neke grupe na osnovu vere, nacionalnosti ili drugog ličnog svojstva.

Podnosioci su se potom obratili Ustavnom sudu koji je 31. oktobra 2018. godine odbacio njihovu ustavnu žalbu.

Ostale relevantne činjenice

Sud se osvrnuo i na kontekst ugrožavanja novinara u Srbiji u periodu od 1999. do 2021. godine i podsetio na to da je 11. aprila 1999. godine ubijen novinar Slavko Ćuruvija u Beogradu čemu je prethodio članak „Ćuruvija dočekao bombe“ u kojem je nagovešteno da je poznati novinar i izdavač Slavko Ćuruvija strani agent koji je zagovarao bombardovanje Srbije. Sud je potom naveo da Nezavisno udruženje novinara Srbije vodi evidenciju o napadima na novinare od 2008. godine, da se broj napada kretao između 23 u 2013. i 189 u 2020. godini, dok ih je u 2016. godini bilo 69 napada, od kojih je devet bilo fizičkih.

Sud se osvrnuo i na izveštaje organizacije „Freedom house“ iz 2017. i 2021. godine, u kojima se navodi da su istraživački ili kritički nastrojeni novinari u Srbiji često u oklevetani u provladinim medijima kao kriminalci ili članovi stranih obaveštajnih službi, da postoje pritisci političara i politički povezanih vlasnika medija na uredništvo i direktni pritisci i pretnje prema novinarima, kao i da je Regulatorno telo za elektronske medije kritikovano zbog nedostatka nezavisnosti.

Prema rezoluciji Evropskog parlamenta od 25. marta 2021. godine o izveštajima Evropske Komisije o Srbiji za 2019-2020. godinu, gde je navedeno da sloboda izražavanja i nezavisnost medija predstavljaju ozbilјne probleme, izraženo je žalјenje zbog pogoršanja slobode medija i povećanja upotrebe uvredlјivog jezika, zastrašivanja i govora mržnje prema nezavisnim intelektualcima, nevladinim organizacijama, novinarima i istaknutim pojedincima.

U izveštaju Evropske Unije o Srbiji za 2021. godinu navedeno je da je postignut ograničen napredak u slobodi izražavanja. Primećeno je da je Vlada formirala novu radnu grupu za bezbednost novinara u koju su uključeni predstavnici medija. Kreirana je 24-časovna SOS telefonska linija za prijavlјivanje napada i pritisaka na novinare. Zaštitnik građana je nastavio rad na uspostavlјanju centralne baze podataka o napadima i pretnjama prema medijima. Republičko javno tužilaštvo je izdalo obavezno uputstvo za sve javne tužioce, kojim je naloženo hitno postupanje u slučajevima pretnji i napada na novinare.

Odbačen je prigovor Vlade o neiscrpljivanju raspoloživih pravnih lekova

Vlada Srbije je uložila prigovor neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova i navela neke lekove koje su podnosioci trebali da iskoriste.

Sud je podsetio da su relevantni principi o iscrpljenosti domaćih pravnih lekova izneti u predmetu Vučković i drugi protiv Srbije, kao i na pravilo da ako postoji više potencijalno delotvornih lekova, podnosilac predstavke mora da iskoristi samo jedan od njih.

Podnosioci su koristili krivičnopravni lek, koji je sud smatrao da nije uzaludan, zbog čega je odbacio ovaj prigovor. Sud je dalje zaključio da pritužba podnosilaca predstavke nije ni očigledno neosnovana ni neprihvatlјiva po bilo kom drugom osnovu navedenom u članu 35 Konvencije.

U meritumu, nije došlo do povrede slobode izražavanja

Sud je najpre podsetio na klјučni značaj slobode izražavanja kao jednog od preduslova za funkcionalnu demokratiju, i ponovio da istinsko, efikasno korišćenje ove slobode ne zavisi samo od obaveze države da se ne meša, već implicira i pozitivne mere zaštite od strane države, čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Konkretno, pozitivne obaveze prema članu 10 Konvencije zahtevaju od države da pored uspostavlјanja efikasnog sistema zaštite novinara, stvori povolјno okruženje za učešće u javnoj debati svih zainteresovanih lica i omogući im da izraze svoje mišlјenje i ideje bez straha, čak i ako su u suprotnosti sa onima koje brani zvanična vlast ili značajan deo javnosti, ili čak i ako su iritantne ili šokantne.

Podnosioci predstavke su tvrdili da su se zbog navoda u medijima osećali ugroženo, zbog čega su podneli krivičnu prijavu, i da su nacionalni organi propustili da pažlјivo procene sve činjenice i zaštite podnosioce predstavke. Sud je napomenuo da iako su podnosioci predstavke izjavili da su se osećali ugroženo, niko od njih nije bio podvrgnut bilo kakvom aktu nasilјa. Oni su svoju zabrinutost i strah izneli vlastima podnošenjem krivične prijave za diskriminaciju i povredu prava na ravnopravnost, koja je promptno procesuirana.

Uprkos tome što policija nije obavila razgovor sa svim osobama protiv kojih je podneta krivična prijava, sud je zaključio da je činjenično stanje bilo manje-više nesporno među strankama i odluka da se u takvoj situaciji ne saslušaju sva lica ne deluje nerazumno ili proizvolјno. Tužilac je odbacio krivičnu prijavu na osnovu prikuplјenih informacija jer nije bilo osnova sumnje da su imenovana lica počinila neko od navedenih krivičnih dela. Tužilac je takođe zaključio da nije bilo osnova sumnje da je izvršeno neko drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

Sud je ukazao da on ne odlučuje o sastavnim elementima krivičnih dela po domaćem pravu, već da je to na domaćim organima, posebno na sudovima. Uloga Evropskog suda je da ispita odluke domaćih sudova naspram standarda iz člana 10 Konvencije, i u tom smislu ispituje da li su domaći organi zasnovali svoje odluke na prihvatljivoj oceni relevantnih činjenica.

U ovom slučaju, sud nije bio uveren da odluka tužioca nije zasnovana na prihvatlјivoj oceni relevantnih činjenica. Štaviše, domaći tužilac je otišao dalje i sugerisao da se može raditi o krivičnom delu uvrede, koje se ne goni po službenoj dužnosti već po privatnoj tužbi, ali podnosioci predstavke nisu koristili ovu mogućnost.

Sud je dodao da domaće pravo nudi i druge pravne lekove koji podnosiocima predstavke nude zaštitu slobode izražavanja (parnični postupci zbog govora mržnje, za naknadu štete, za odgovor i/ili ispravku objavlјenih informacija, kao i niz mera koje izriče Regulatorno telo za elektronske medije). Vlada je dostavila domaću sudsku praksu u kojoj su sudovi i regulator odlučili u korist raznih podnosilaca i naložili objavljivanje odgovora ili ispravke, utvrdili postojanje govora mržnje, naložili naknadu nematerijalne štete itd.

Sud je uzeo u obzir izveštaje o stanju slobode izražavanja i bezbednosti novinara u Srbiji, i navode o fizičkim napadima i drugim vrstama progona novinara, ali specifične okolnosti ovog slučaja su vodile zaključku da odluke tužilaštva nisu bile ni proizvoljne ni očigledno nerazumne, niti su bile zasnovane na neprihvatlјivoj oceni relevantnih činjenica, dok podnosioci predstavke nisu koristili druga delotvorna pravna sredstva.

Stoga sud nije utvrdio da je država propustila da ispuni svoju pozitivnu obavezu da zaštiti slobodu izražavanja podnosilaca predstavke, zbog čega je predstavku odbio.

Saglasno mišljenje sudije Koskela

Sudija Koskelo je u svom mišljenju naveo da se saglasio sa odlukom većine u dispozitivu, ali nije potpuno pratio razloge većine za takvu odluku.

On je najpre podsetio da je sud u praksi restriktivan prema upotrebi krivičnopravnih lekova u kontekstu mera državnih organa i slobode izražavanja.

Sudija je istakao da konkretan slučaj ipak treba razlikovati od ustaljene prakse, u smislu da su u odnosu na podnosioce iznete ozbiljne optužbe koje prevazilaze puke uvrede, i da je sloboda izražavanja upotrebljena protiv podnosilaca u cilju suzbijanja njihove slobode izražavanja. Stoga se u ovom slučaju radilo o mogućem odvraćajućem efektu koji bi nastao usled nesankcionisanja onih koji napadaju druge koji koriste slobodu izražavanja.

Sudija je podsetio da je u interesu demokratije pridržavati se pozitivnih obaveza država članica da, uspostavljanjem efikasnog sistema zaštite  novinara i članova civilnog društva, stvore povoljno okruženje za učešće u javnoj raspravi, bez straha zbog iznetog mišljenja ili ideje, čak i kada je ono u suprotnosti sa stavom koji brane zvanični organi ili značajan deo javnosti.

U tom kontekstu, sudija je smatrao da dostupnost parničnih pravnih lekova možda nije dovoljna, i ukazao na jednu od presuda u kojoj je dosuđena odšteta iznosila svega 100.000 dinara ili 850 evra.

Na kraju, sudija Koskelo je smatrao da su okolnosti ovog slučaja stvorile povećanu dužnost kontrole na strani domaćih organa. Pošto su tužilaštva dala ograničeno i površno obrazloženje svojih odluka, upitno je da li su zaista izvršila temeljnu procenu pritužbi podnosilaca predstavke. Ovo posebno važi u vezi sa krivičnim delom povreda slobode govora i javnog istupanja, koju je tužilaštvo moralo da uzme u obzir pošto se goni po službenoj dužnosti.

Međutim, imajući u vidu ograničene informacije dostupne u predmetu, sudija Koskelo je glasao da se ne utvrdi kršenje prava, uprkos iznetim sumnjama.