Odbor od troje sudija Drugog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava je 6. septembra 2022. godine jednoglasno odbacio kao neprihvatljivu predstavku koju je podnela Zadužbina kralja Petra I Karađorđevića zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima i prava na imovinu iz člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju. Odluka je objavljena na sajtu suda 29. septembra 2022. godine.

Zadužbina je osnovana 1914. godine u Topoli testamentom kralja Petra I Karađorđevića, funkcionisala je do 1941. godine, a onda je njen rad ponovo obnovljen 1993. godine. Tokom Drugog svetskog rata je uništena zemljišnoknjižna evidencija u Topoli, pa su 1947. godine pokrenuti sudski postupci rekonstrukcije. Utvrđeno je da je zemljište koje je činilo poljoprivredno dobro Oplenac i koje je bilo u vlasništvu Zadužbine oduzeto Uredbom od 27. marta 1947. godine o oduzimanju celokupne imovine kraljevske porodice Karađorđević. Sud u Topoli je ovu imovinu evidentirao kao javnu svojinu.

Zadužbina je 1994. godine pokrenula parnični postupak protiv države sa zahtevom da se utvrdi da je vlasnik poljoprivrednog dobra Oplenac. Navela je da nije postojao pravni osnov za lišenje prava Zadužbine, pošto se uredba odnosila samo na imovinu članova kraljevske porodice. Opštinski sud u Topoli je 2009. godine presudio u korist Zadužbine. Apelacioni sud u Kragujevcu je 2010. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev Zadužbine, uz obrazloženje da je pravilan zaključak opštinskog suda da njena imovina nije mogla postati javna svoijina na osnovu uredbe iz 1947. godine, ali da je još ranije prešla u javnu svojinu stupanjem na snagu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1945. godine. Zadužbina je podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, navodeći predugo trajanje postupka i proizvoljnu primenu zakona. Ustavni sud je 2015. godine utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio 1.500 evra naknade štete po tom osnovu, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio.

U predstavci podnetoj Evropskom sudu za ljudska prava, Zadužbina je navela da je došlo do povrede prava na pravično suđenje zato što apelacioni sud nije dao dovolјno razloga za svoju presudu, jer je način na koji je tumačio i primenio relevantno domaće pravo bio proizvolјan, i jer je postupak trajao predugo. Pored toga, navela je da je došlo i do povrede prava na imovinu, jer joj je osporenom presudom apelacionog suda oduzeta imovina.

U pogledu pritužbe da je domaći sud proizvoljno primenio Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji, ESLJP je podsetio da njegova uloga nije da tumači domaće propise, već samo da ispita da li je došlo do proizvoljne i očigledno nerazumne primene prava. Naveo je da je apelacioni sud detaljno obrazložio svoju odluku, da se njegovo tumačenje prava ne može kvalifikovati kao proizvoljno ili očigledno nerazumno, niti postoje okolnosti koje bi ukazivale da Zadužbina nije imala priliku da iznese svoje argumente. Stoga je pritužba u ovom delu proglašena neprihvatljivom kao očigledno neosnovana prema članu 35 stav 3 tačka a) Konvencije i odbačena na osnovu člana 35 stav 4 Konvencije.

U delu pritužbe na predugo trajanje postupka, sud je istakao da je ovaj argument prvi put istaknut tek u izjašnjenju podnosioca iz decembra 2021. godine, što je bilo šest meseci nakon što je primio odluku Ustavnog suda. Pošto je time pritužba u ovom delu podneta izvan (tada važećeg) roka za podnošenje predstavke od 6 meseci iz člana 35 stav 1 Konvencije, i u tom delu je odbačena.

Povodom pritužbe zbog povrede prava na imovinu, sud se pozvao na presudu u predmetu Blečić protiv Hrvatske, u kojoj je adresirao pitanje vremenske nadležnosti i naglasio značaj tačnog trenutka mešanja države u pravo podnosioca. U presudi Gottwald – Markušić protiv Hrvatske, sud je zaključio da je do mešanja u pravo došlo momentom stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji, a ne kasnijim odlukama domaćih sudova koji su postupali u predmetima o konkretnim slučajevima nacionalizacije. Sud je i ovde prihvatio isti standard i zaključio da je do mešanja u pravo Zadužbine došlo stupanjem na snagu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji 1945. godine, a ne donošenjem presude apelacionog suda 2010. godine. Pošto je do mešanja u pravo Zadužbine u vidu oduzimanja imovine došlo pre stupanja Konvencije na snagu u pogledu Srbije, sud je u ovom delu pritužbu odbacio kao nespojivu ratione temporis sa odredbama Konvencije u smislu člana 35 stav 3 tačka a) Konvencije.