Odbor od troje sudija Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava je 7. februara 2022. godine odbacio predstavku u predmetu Mršo protiv Srbije koja je podneta zbog povrede prava na pristup Ustavnom sudu kao sastavnog dela prava na pravično suđenje zajemčenog članom 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Odluka je objavljena na sajtu suda 9. marta 2023. godine.

Pred domaćim sudovima podnositeljku predstavke zastupala dva advokata, kojima je odluka domaćeg suda dostavljena na različite dane

U parničnom postupku pred domaćim sudovima, podnositeljka predstavke je izjavila dve revizije preko dva advokata. Vrhovni kasacioni sud je odbio obe revizije, u uvodu presude je naveo samo jednog od dva advokata kao punomoćnika podnositeljke, ali je presudu dostavio obojici.

Podnositeljka je zatim podnela ustavnu žalbu, koju je Ustavni sud odbacio kao neblagovremenu. Ustavni sud je kao datum dostavljanja presude Vrhovnog kasacionog suda uzeo dan prvog dostavljanja jednom od dva advokata koji su izjavili reviziju pred tim sudom, pa je utvrdio da je ustavna žalba uložena po isteku roka od 30 dana.

ESLJP: Ustavni sud opravdao svoju odluku

Podnositeljka je pred Evropskim sudom za ljudska prava utužila povredu člana 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima, smatrajući da je Ustavni sud pogrešno proglasio njenu ustavnu žalbu kao neblagovremenu. Utužila je i povredu člana 6 stav 1 Konvencije i člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju u pogledu dužine trajanja postupka i njegove pravičnosti, kao i ishoda domaćeg parničnog postupka.

Sud se najpre osvrnuo na pritužbu podnositeljke da je Ustavni sud trebalo da računa rok od 30 dana za podnošenje ustavne žalbe od dana kasnijeg dostavljanja presude Vrhovnog kasacionog suda. Pozvala se na mišljenje Vrhovnog kasacionog suda iz 2011. godine, po kojem u slučaju da stranka ima više advokata, rok za podnošenje žalbe počinje da teče odvojeno od dana uručenja odluke svakom advokatu posebno.

Po ESLJP, Ustavni sud je u svojoj odluci jasno naveo da su podnositeljku zastupala dva advokata i da je jednom od njih odluka dostavljena kasnije, ali je podnositeljka propustila da u ustavnoj žalbi objasni specifične okolnosti svog slučaja u vezi sa dostavljanjem. ESLJP je smatrao da je to bilo nužno, posebno jer je Vrhovni kasacioni sud u svojoj presudi pogrešno naveo da je podnositeljku zastupao samo jedan advokat i da bi objašnjenje specifičnih okolnosti predstavljalo „druge dokaze od značaja za odlučivanje“ iz člana 85 stav 2 Zakona o Ustavnom sudu. Zbog toga je ESLJP smatrao da štetne posledice ovog propusta treba da snosi podnositeljka predstavke, saglasno svom stavu koji je ranije zauzeo u predmetu Zubac protiv Hrvatske.

ESLJP je istakao da nije na njemu da tumači domaće propise koji regulišu pristup sudovima, već da ispita usklađenost takvog tumačenja sa Konvencijom. ESLJP je utvrdio da nije bilo drugih domaćih odluka u istovetnim situacijama, kao i da član 84 stav 1 Zakona o Ustavnom sudu predviđa rok od 30 dana od dana prijema osporene odluke za podnošenje ustavne žalbe, pa se ne može zakljućiti da je početni datum za računanje roka koji je prihvatio Ustavni sud bio proizvoljan ili nepredvidiv.

Na kraju, ESLJP je naveo da je predmet podnositeljke predstavke bio ispitan u tri sudske instance pre obraćanja Ustavnom sudu, pa se ne može zaključiti da je bila lišena suštine prava na pristup sudu.

ESLJP je zaključio da je pritužba u pogledu prava na pristup sudu očigledno neosnovana.

Sud je odbacio i pritužbe u pogledu dužine trajanja domaćeg postupka, njegove pravičnosti i ishoda, zato što je podnošenjem nedopuštene ustavne žalbe podnositeljka propustila da iscrpi domaća pravna sredstva.