Odbor od troje sudija Evropskog suda za ljudska prava odbacio je 30. maja 2023. godine predstavku u predmetu Baša protiv Srbije. predstavka je izjavljena zbog povreda prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, zabrane mučenja, prava na pravično suđenje, zabrane diskriminacije, prava na obrazovanje i slobode misli, savesti i veroispovesti, sve usled postojanja obavezne vakcinacije dece predškolskog i školskog uzrasta. Odluka je objavljena na sajtu suda 22. juna 2023. godine.

Relevantne činjenice

Podnositeljka predstavke je podnela inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti člana 32 Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine, koji propisuje obaveznu imunizaciju od zaraznih bolesti, kao i posledice nepoštovanja ove obaveze. Zakonom je propisano da dete ili njegov roditelj ili staratelj ne može odbiti vakcinaciju, osim ako lekar utvrdi trajnu ili privremenu kontraindikaciju. Deca moraju da biti vakcinisana da bi mogla da pohađaju predškolske ili školske ustanove, a zakon predviđa i novčanu kaznu od 150.000 dinara za osobe koje odbiju vakcinaciju.

Ustavni sud je 2017. godine odbacio inicijativu. Ustavni sud je posebno uzeo u obzir činjenicu da je nivo vakcinacije u Srbiji u 2015. godini bio najniži u poslednjih 10 godina i da osporenom zakonskom odredbom nije zabranjen upis dece u škole, već je pohađanje uslovljeno vakcinacijom.

Podnositeljka se obratila Evropskom sudu za ljudska prava, tvrdeći da obavezna vakcinacija i posledice nepoštovanja te obaveze vode povredi prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, nehumanom i ponižavajućem postupanju, da se time krše prava nevakcinisane dece na obrazovanje i da su ona diskriminisana. Ukazala je i da je odluka Ustavnog suda proizvoljna i nedovoljno obrazložena, protivno pravu na pravično suđenje. Tokom postupka je referisala i na povredu člana 9 Konvencije, navodeći da je obavezna vakcinacija narušila njenu slobodu misli, savesti i veroispovesti.

Odluka suda

U skladu sa prethodnom praksom, ESLJP je odlučio da predstavku razmatra samo prema članu 8 Konvencije, kojim se štiti pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života.

Sud je smatrao da, iako podnositeljka predstavke nije novčano kažnjena, ona se može smatrati pripadnicom grupe koja je u riziku od mešanja u pravo na poštovanje privatnog života, jer zakon traži od nje da vakciniše svoje dete protiv svoje volje, kako bi ono pohađalo školu, ili da bude novčano kažnjena.

Među strankama nije bilo sporno da je moguće mešanje bilo u skladu sa zakonom i da je težilo legitimnom cilju zaštite zdravlja. Što se tiče neophodnosti mešanja u pravo podnositeljke na poštovanje privatnog života, sud je ukazao na relevantne principe iz predmeta Vavřička i drugi protiv Češke. Podsetio je da je stopa vakcinacije u Srbiji 2015. godine bila najniža u poslednjih 10 godina, a da je 2018. godine zabeležena najveća epidemija morbila u poslednjih 25 godina. Zbog toga je zaključio da je obavezna vakcinacija u Srbiji predstavljala odgovor vlasti na goruću društvenu potrebu da se zaštiti zdravlje pojedinaca i javno zdravlje, i da se spreči dalje opadanje stope vakcinacije dece.

ESLJP je u oceni neophodnosti mogućeg mešanja u pravo na poštovanje privatnog života uzeo u obzir i sledeće okolnosti: da se obaveza vakcinacije primenjuje u odnosu na 11 bolesti koje su dobro poznate u medicini i protiv kojih se vakcinacija smatra efikasnom i bezbednom; da zakon dopušta oslobađanje od obavezne vakcinacije za decu sa kontraindikacijama; da se vakcinacija ne može izvršiti prisilno; da zakon propisuje administrativne sankcije koje su relativno umerene; i da je nemogućnost nevakcinisane dece da nastave da idu u predškolske ili školske ustanove posledica nepoštovanja opšte pravne obaveze koja ima za cilj zaštitu zdravlja maloletne dece i koja je po prirodi zaštitna, a ne kaznena.

U pogledu ozbiljnosti mešanja, sud je primetio da podnositeljki nikada nije bila izrečena novčana kazna, niti je bilo ikakvih pravnih posledica po obrazovanje njenog deteta.

Što se tiče odnosa vakcinacije i školovanja, zakon zahteva vakcinaciju kao uslov za pohađanje škole, a ne za prijem, dok se obrazovanje može obezbediti i putem školovanja od kuće ili učenja na daljinu. Sud je naglasio da je obim sudskog ispitivanja po članu 8 Konvencije ograničen na same podnosioce predstavke i posledice osporenih mera po njih, što u suštini znači da, pošto je podnositeljkino dete nesmetano pohađalo školu, nije bilo mesta da sud ispituje potencijalne mere koje podnositeljku nisu pogodile.

Predstavka je stoga proglašena očigledno neosnovanom u pogledu člana 8 Konvencije i odbačena je na osnovu člana 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije, jer se sporne mere mogu smatrati neophodnim u demokratskom društvu.

Sud je odbacio predstavku podnositeljke u delu gde se pozvala na povredu prava na obrazovanje kao nespojivu ratione personae sa odredbama Konvencije i protokola, pošto njoj samoj to pravo nije uskraćeno.

Predstavka je proglašena neprihvatljivom i u pogledu povreda zabrane mučenja, prava na pravično suđenje i zabrane diskriminacije, opet kao očigledno neosnovana.

Pošto je podnositeljka ukazala na povredu člana 9 Konvencije (sloboda misli, savesti i veroispovesti) tek u toku postupka, a ne u predstavci, navedenu povredu ESLJP nije ni razmatrao.