Odbor od troje sudija Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava odbacio je 5. septembra 2023. godine predstavku u predmetu M.Đ. i drugi protiv Srbije. Odluka je objavljena na sajtu suda 28. septembra 2023. godine.

predstavka je podneta u pogledu obaveze države da spreči i istraži samoubistva u zatvorima. Utužena je povreda članova 2, 3, 6 i 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima, ali je sud odlučio da predstavku razmotri samo s aspekta člana 2 Konvencije, kojim se štiti pravo na život.

Spor nastao usled samoubistva srodnika podnosilaca predstavke u zatvoru

Suprugu i ocu podnosilaca predstavke je određen pritvor zbog sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljene polne radnje. Dve nedelje kasnije, osumnjičeni je izvršio samoubistvo vešanjem u toaletu ćelije gde ga je pronašao cimer. Istražni sudija je izvršio uviđaj, naložio obdukciju i toksikološku analizu, uzeo je izjave od njegove supruge, advokata, cimera i trojice zatvorskih službenika, a kao dokaz je uzeo i dnevnik koji je preminuli vodio. Supruga i advokat preminulog su izjavili da nisu primetili ništa neuobičajeno u njegovom ponašanju, toksikološki nalazi su bili negativni na alkohol, narkotike i tragove lekova, a obdukcija je pokazala da je smrt nastupila vešanjem i da nije bilo drugih uzroka. Tužilaštvo je zaključilo da nije bilo osnova za krivično gonjenje.

Domaći sudovi našli da domaći organi nisu mogli znati da postji stvarna i neposredna opasnost

Podnosioci predstavke su poveli parnični postupak protiv države za naknadu štete, jer organi vlasti nisu kontinuirano i adekvatno pratili preminulog i nisu mu pružili adekvatnu medicinsku negu. Naveli su i da je preminuli bio potresen pritvorom i krivičnim postupkom i nanošenjem štete ugledu njegove porodice, te da prvih nekoliko dana nije mogao da uzima svoju dugoročnu terapiju za srce i pritisak što mu je izazvalo dodatni stres. Sud je tokom postupka odredio neuropsihijatrijsko veštačenje, koje je pokazalo da preminuli nije imao istoriju depresivnog poremećaja, samoubilačkih namera, niti psihopatoloških simptoma, dok odsustvo jednog od lekova za krvni pritisak nije moglo da utiče na njegovo psihičko stanje.

Prvostepeni sud je odbio tužbu podnosilaca uz obrazloženje da preminuli nije patio od mentalnog oboljenja ili stanja koje je zahtevalo psihijatrijski tretman ili ukazivalo na samoubilačke namere, a nije bilo ni uzročne veze između njegovog kardiološkog stanja i samoubistva. Zatvorsko osoblje nije moglo da zna da postoji stvarna i neposredna opasnost da će počiniti samoubistvo.  

Apelacioni sud je odbio žalbu podnosilaca. Između ostalog, naveo je da adekvatan nadzor ne znači stalan nadzor zatvorenika, posebno pošto preminuli nije davao znake samoubilačkih namera, pa osoblje nije imalo razlog da primeni mere specijalnog nadzora.  

Podnosioci su izjavili ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje u pogledu ishoda parničnog postupka, koju je Ustavni sud odbacio uz obrazloženje da su presude adekvatno obrazložene i da obrazloženje nije bilo proizvoljno.

ESLJP nije našao razloge da odstupi od zaključka domaćih sudova

Ukazujući na svoju raniju praksu, sud je istakao da pozitivna obaveza države podrazumeva i preventivne mere kako bi zaštitila pojedinca od samog sebe, pod uslovom da su organi vlasti znali ili morali da znaju da postoji stvarna i neposredna opasnost od samoubistva.

U ovom konkretnom slučaju, sud je uočio da preminuli nije imao istoriju poremećaja mentalnog zdravlja, da njegovo psihičko stanje nije izgledalo ozbiljno, nije pretio da će izvršiti samoubistvo, nije pokazivao samoubilačke misli ili nameru, niti bilo kakve znake fizičkog ili psihičkog poremećaja. Niko od saslušanih osoba nije primetio promene u njegovom ponašanju, a i pregledao ga je zatvorski lekar dva puta po prijemu u zatvor. Nalaz sudskog veštaka je dodatno potvrdio da nije bilo pokazatelja nikakvih psihopatoloških simptoma koji bi zahtevali poseban tretman ili ukazali na mentalni poremećaj i samoubilačke namere.

Sve ovo je ESLJP navelo da zaključi da nije bilo razloga da odstupi od zaključka domaćih sudova, a to je da nije utvrđeno da su nadležni organi znali ili morali da znaju da postoji stvarna i neposredna opasnost od samoubistva i da su postojali razlozi za poseban režim nadzora. ESLJP odatle nije morao da procenjuje da li su vlasti preduzele mere koje bi se od njih razumno mogle očekivati da su bile svesne takve opasnosti.

Deo predstavke koji se odnosi na sprečavanje samoubistva je ESLJP stoga odbacio kao očigledno neosnovan.

U preostalom delu predstavke, koji se ticao nedelotvorne istrage, sud je istakao da ova pritužba nije istaknuta u ustavnoj žalbi i da stoga mora biti odbačena zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova.