Rand Investments Ltd. i drugi protiv Srbije, 2. deo: meritum i dopunska odluka

U ovom, drugom po redu tekstu o arbitražnoj odluci od 29. juna 2023. u predmetu Rand Investments Ltd. i drugi protiv Republike Srbije, arbitraži pod okriljem Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova (IKSID), bavimo se meritumom spora. Prethodno smo obradili pozadinu spora i pitanja nadležnosti koja su adresirana u istoj odluci.

U međuvremenu, od objavljivanja našeg prvog teksta, arbitražni sud je doneo dopunsku odluku 27. oktobra 2023. godine, pa i nju ovde obrađujemo.

Da podsetimo, nakon što je utvrdio da samo jedan od ukupno šest tužilaca poseduje investiciju zaštićenu po bilateralnom investicionom sporazumu između Srbije i Kanade, arbitražni sud je tužbene zahteve usvojio i obavezao Srbiju da isplati nešto više od 14,5 miliona evra.

Spor je nastao usled odluke Agencije za privatizaciju (koja je postojala do 2016. godine) da 2015. godine raskine ugovor o privatizaciji društva BD Agro i da na sebe prenese akcije u tom društvu.

U meritornom delu, odluka je prilično kompleksna. U okviru rasprave o osnovu tužbe, arbitražni sud je morao da adresira i pitanja pripisivosti radnji Agencije za privatizaciju državi Srbiji, pored pitanja povrede obaveza iz srpsko-kanadskog sporazuma o zaštiti investicija. Pošto je našao da je tužba osnovana, arbitražni sud je u posebnom odeljku adresirao kvantum, koji je obuhvatao kako pitanja kauzalnosti, tako i procene štete.

Radnje Agencije za privatizaciju pripisive Srbiji, iako nije državni organ, a ona je i postupala u vršenju suverene vlasti

Srbija je argumentovala da joj nisu pripisive radnje nekadašnje Agencije za privatizaciju (koja je postojala do 2016. godine), odnosno da država ne odgovara za njene radnje. Navela je da je ta agencija imala svojstvo pravnog lica (po domaćem pravu), da nije delovala „u potpunoj zavisnosti“ od države, da je preduzimala radnje komercijalne prirode, te da konkretne radnje nije preduzimala po instrukcijama i kontrolom države.

Arbitražni sud je pošao od člana 4 Pravila o odgovornosti država za radnje protivne međunarodnom pravu (ova pravila, koja je sastavila Komisija za međunarodno pravo pri Ujedinjenim nacijama, ne predstavljaju obavezujući dokument i direktno primenjivo pravo, ali je opšteprihvaćeno da kompiluju međunarodno običajno pravo koje se odnosi na deliktnu odgovornost država), koji uređuje odgovornost države za radnje njenih organa. Tužioci su odustali od argumenta da je agencija bila de jure organ Srbije, a arbitražni sud je napomenuo da u slučaju odvojene pravne ličnosti od države, kao što je agencija imala odvojenu pravnu ličnost, postoji pretpostavka da se ne radi o državnom organu.

Zato je arbitražni sud prešao na koncept de facto organa – organa koji nije tako definisan u domaćem pravu ali je u „kompletnoj zavisnosti“ od države – i našao da se agencija nije ni tako kvalifikovala, pošto je, između ostalog, imala nezavisne finansije, nezavisno upravljala budžetom, a obavljala je i komercijalne aktivnosti. Zbog toga je sud zaključio da agencija nije bila organ Republike Srbije. (Zanimljivo je da je arbitražni sud primetio da je Evropski sud za ljudska prava agenciju kvalifikovao kao „državno telo“ i napomenuo da to ne menja njegov zaključak.)

Zato se arbitražni sud okrenuo članu 5 istih Pravila o odgovornosti država, koji državi pripisuje radnje entiteta koji nije organ države ali ima javna ovlašćenja (ili kako se u pravilu navodi, vrši elemente državne vlasti), koja je taj entitet preduzeo u tom svojstvu. To da je agencija imala javna ovlašćena nije bilo sporno, a arbitražni sud je primetio da je agencija imala ovlašćenja po domaćem zakonodavstvu u odnosu na proces privatizacije i da taj proces nije bio komercijalne već javno-pravne prirode. Međutim, bilo je sporno da li su utužene radnje agencije bile preduzete u vršenju javnih ovlašćenja. Arbitražni sud se fokusirao na to da li je preuzimanje akcija u BD Agro, čiji je William Rand (Vilijam Rand) bio benefecijar, bilo preduzeto od strane agencije u vršenju javnih ovlašćenja, i zaključio da jeste, oslanjajući se na test da privatna stranka ne bi mogla to učiniti. Stoga je arbitražni sud zaključio da radnje agencije jesu pripisive Srbiji.

Srbija je istakla i odvojen ali povezan prigovor da radnje agencije nisu bile preduzete u vršenju suverene vlasti (već u privatno-pravnom kapacitetu), pa da stoga ne mogu voditi povredi obaveza iz srpsko-kanadskog sporazuma o zaštiti investicija. Arbitražni sud je ovaj prigovor odbio iz već navedenih razloga u pogledu pripisivosti.

Garancija pravičnog i ravnopravnog tretmana ograničena na minimalni standard tretmana stranaca, ali je taj minimalni standard evoluirao

Tužioci su utužili povredu člana 6 bilateralnog investicionog sporazuma između Kanade i Srbije. Taj član investitorima druge strane ugovornice garantuje pravičan i ravnopravan tretman na teritoriji zemlje domaćina, i glasi:

1. Strane će, u odnosu na pokriveno ulaganje, obezbediti minimum standarda minimalnog tretmana stranaca u skladu sa međunarodnim običajnim pravom, uključujući pravičan i jednak tretman, kao i punu zaštitu i bezbednost.

2. Pojam „pravičan i jednak tretman“ i „puna zaštita i bezbednost“ iz stava 1. ovog člana ne zahteva dodatni ili širi tretman od onog koji je, u smislu međunarodnog običajnog prava, predviđen minimalnim standardom tretmana stranaca.

3. Povreda neke druge odredbe ovog sporazuma, ili drugog međunarodnog sporazuma, ne predstavlja povredu ovog člana.

Stranke su se sporile oko sadržaja minimalnog standarda tretmana stranaca po međunarodnom običajnom pravu, na koji je upućivao član 6. Arbitražni sud je smatrao da je taj standard tokom godina evoluirao i smatrao da je njegovu sadržinu najbolje opisao arbitražni sud u predmetu Waste Management II, a prema kome minimalni standard štiti od ponašanja države koje je proizvoljno, krajnje nepravično, nepravedno ili skrojeno za taj konkretan slučaj, diskriminatorsko, ili uključuje nedostatak osnovnih procesnih garancija. Pored toga, arbitražni sud je uputio na praksu koja uspostavlja visok prag za kršenje minimalnog standarda.

Raskid ugovora o privatizaciji i prenos akcija BD Agro bili nezakoniti, što je dovoljno za povredu garancije pravičnog i ravnopravnog tretmana

Arbitražni sud je utvrdio da je raskid ugovora o privatizaciji bio nezakonit, te da je odatle nezakonit bio i prenos akcija BD Agro na Agenciju za privatizaciju, što je rezultiralo u povredi člana 6 srpsko-kanadskog sporazuma o zaštiti investicija. Druge radnje koje su navodno takođe dovele do povrede člana 6, arbitražni sud je odlučio da ne razmatra radi procesne ekonomije, a s obzirom da oduzimanje akcija predstavlja potpuno lišavanje investicije, pa te druge radnje nisu mogle prouzrokovati dodatnu štetu.

Agencija za privatizaciju je prenela akcije a na sebe u skladu sa svojom odlukom od 21. oktobra 2015. godine, u kojoj je navela da je do prenosa kapitala došlo usled raskida ugovora o privatizaciji, a da je ugovor o privatizaciji raskinut usled propusta kupca da dostavi dokaze o ispunjenju određenih ugovornih obaveza. Kritična ugovorna obaveza se odnosila na zabranu davanja dobara društva u zalogu za vreme trajanja ugovora.

Međutim, arbitražni sud je zaključio da je ugovor bio oročen isplatom pune cene, a da je puna cena isplaćena 8. aprila 2011. godine. To je značilo da zabrana davanja dobara u zalogu nije više važila posle tog datuma, te da ugovor o privatizaciji nije ni mogao biti raskinut nakon istog datuma. Arbitražni sud je zaključio da ugovor nije mogao biti raskinut ni po odredbama Zakona o privatizaciji ni po odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Pošto je arbitražni sud zaključio da je raskid ugovora bio nezakonit, zaključio je da je i prenos akcija na Agenciju za privatizaciju bio posledično nezakonit, što je rezultiralo u povredi standarda pravičnog i ravnopravnog tretmana iz člana 6 stav 1 bilateralnog investicionog sporazuma između Kanade i Srbije.

Arbitražni sud je odlučio da ne razmatra tvrdnju tužilaca da je raskidom ugovora o privatizaciji i prenosom akcija na Agenciju za privatizaciju došlo i do direktne eksproprijacije imovine tužilaca, jer, kako je naveo, to ne bi dovelo do dodatne naknade štete u odnosu na onu koja inače sledi kao posledica povrede garancije pravičnog i ravnopravnog tretmana.

Postojala uzročno-posledična veza između prenosa akcija i štete, a Srbija obavezana da isplati nešto više od 14,5 milion evra na ime naknade

Arbitražni sud je otvorio raspravu o kvantumu analizom kauzalnosti, odnosno uzročne veze između povrede prava investitora po srpsko-kanadskom sporazumu i pretrpljene štete. Srbija je tvrdila da takva uzročna veza nije postojala pošto stečaj društva BD Agro nije uzrokovan raskidom ugovora o privatizaciji i prenosom akcija na agenciju. Arbitražni sud je iz hronologije dešavanja zaključio da je BD Agro otišao u stečaj pošto je moguća reorganizacija propala usled nedostatka odobrenja agencije nakon raskida ugovora o privatizaciji.

Arbitražni sud je procenio da je neto vrednost imovine BD Agro na dan 21. oktobar 2015. godine bila 19,7 miliona evra. Pošto je Vilijam Rand imao 75,87% akcija BD Agro (kroz društva Rand Investments i Sembi), arbitražni sud je procenio štetu koja mu je naneta na 14.572.730 evra. Arbitražni sud je obavezao Republiku Srbiju da na ime naknade štete prouzrokovane povredom bilateralnog investicionog sporazuma Vilijamu Randu isplati ovaj iznos sa pripadajućom kamatom.

Stanke su obavezane da snose po pola troškova arbitražnog suda i Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova, i da svaka stranka snosi troškove svog zastupanja.

U izdvojenom mišljenju, arbitar Marselo Koen smatrao da je raskid ugovora o privatizaciji bio zakonit

U veoma kratkom osvrtu na meritum spora, arbitar Marselo Koen (Marcelo Kohen), koga je imenovala Srbija, naveo je da je odluka o raskidu ugovora o privatizaciji uzela u obzir i druge povrede ugovora o privatizaciji (osim povrede obaveze koja se ticala zaloge), kao i postupke kupca u pogledu otuđenja imovine, naplate tako dobijene cene, trošenja pribavljenih sredstava, otuđenja imovine koja je bila predmet obaveze investiranja uz investiranje dobijene vrednosti.

Pored toga, arbitar Koen je naveo da domaće fizičko lice, koje je bilo nominalni vlasnik akcija BD Agro, nije osporilo raskid ugovora, već da je to prvi put učinjeno tek u ovoj arbitraži.

U dopunskoj odluci, arbitražni sud odredio da kamata teče od dana povrede srpsko-kanadskog bilateralnog investicionog sporazuma

Tužioci su podneli zahtev za donošenje dopunske odluke 11. avgusta 2023. godine, kojim su zatražili od arbitražnog suda da precizira od kog datuma počinje da teče kamata koja je dosuđena zajedno sa naknadom štete u osnovnoj odluci. Iako je arbitražni sud odredio kamatnu stopu i datum do kog kamata ima da se obračunava, tužioci su smatrali da je propustio da odredi i početni datum za obračun kamate. Tužioci su smatrali da kamata treba da teče od dana povrede srpsko-kanadskog sporazuma, odnosno od 21. oktobra 2015. godine. S druge strane, tužena je smatrala da kamata treba da počne da teče tek po isteku 120 dana od dana donošenja arbitražne odluke (koliko traje paricioni rok, odnosno rok za dobrovoljno izvršenje po srpsko-kanadskom bilateralnom investicionom sporazumu), što znači od 27. oktobra 2023. godine, a u svakom slučaju da arbitražni sud ne može dosuditi više nego što je tužilac tražio, imajući u vidu da su tužioci prethodno zahtevali kamatu od 27. septembra 2021. godine.

Arbitražni sud je smatrao da član 49 stav 2 IKSID Konvencije daje diskreciju arbitražnom sudu da odluči da li će doneti dopunsku odluku po zahtevu stranke, a s obzirom da ta odredba koristi reč „može“ (eng. „The Tribunal … may … decide any question which it had omitted to decide in the award“).

Arbitražni sud je zaključio da je iz glavne odluke jasno da je smatrao da kamata treba da teče od dana povrede, iako to nije izričito navedeno. Do tog zaključka je došao oslanjajući se na formulaciju da kamata treba da bude dodata na vrednost vlasništva Vilijama Randa u BD Agro na dan 21. oktobar 2015. godine. Stoga je arbitražni sud smatrao da je primereno da donese dopunsku odluku kojom precizira da kamata teče od dana povrede sprsko-kanadskog sporazuma, odnosno od 21. oktobra 2015. godine.

U pogledu argumenta tužene da arbitražni sud ne može dosuditi više od traženog, arbitražni sud je primetio da su tužioci i njihov veštak za kvantum tokom postupka konstantno računali kamatu od dana povrede, iako su u petitumu poslednjeg podneska zaista zahtevali kamatu od 27. septembra 2021. godine. Međutim, arbitražni sud je primetio da su u toj verziji petituma tužioci već uračunali kamatu od povrede međudržavnog sporazuma u glavnicu, a kao posebnu stavku tražili samo buduću kamatu. Zarad izbegavanja obračuna kamate na kamatu, arbitražni sud nije zauzeo isti pristup, već je glavnicu obračunao samo do dana povrede, a kamatu je dosudio posebno računajući od tog dana. Stoga, određenje da kamata teče od dana povrede u dopunskoj odluci ne predstavlja prekoračenje tužbenog zahteva.

U pogledu argumenta tužene da kamata treba da počne da teče tek po proteku 120 dana od donošenja glavne odluke, arbitražni sud je smatrao da princip potpunog obeštećenja zahteva da kamata teče od dana povrede. Takođe je smatrao da tužena pogrešno meša paricioni rok i period izvršnosti odluke. Paricioni rok počinje da teče odmah, a odluka postaje izvršna (što omogućava prinudno izvršenje) tek posle 120 dana za odluke donete u okviru IKSID sistema, a 90 dana za odluke donete van tog sistema. Kada bi se ova dva perioda poklapala, onda je nejasno kako se periodi izvršnosti mogu razlikovati za odluke unutar IKSID sistema i one van tog sistema.