Kao što smo ranije izvestili, arbitražni postupak u predmetu Rand Investments Ltd. i drugi protiv Republike Srbije okončan je 29. juna 2023. godine donošenjem konačne arbitražne odluke. Ta odluka je u međuvremenu objavljena na sajtu Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova. Time je spor okončan, ali ne u celosti, pošto su tužioci u avgustu ove godine zahtevali donošenje dopunske odluke.

Da podsetimo, postupak je pokrenut u martu 2018. godine po osnovu bilateralnih investicionih sporazuma između Srbije i Kanade i Kipra, od strane kanadske kompanije Rand Investments Ltd. i grupe kanadskih državljana, kao i kiparske kompanije Sembi Investment Limited.

arbitražni sud je usvojio tužbene zahteve, ali samo u pogledu jednog tužioca, pošto je utvrdio da ostalih pet tužilaca nisu imali investiciju, pa je obavezao Republiku Srbiju da isplati nešto više od 14,5 miliona evra.

Ovo je prva potpuno transparentna investiciona arbitraža protiv Srbije, pošto je arbitražni sud odlučio da ceo postupak učini javnim uprkos protivljenju Srbije kao tužene strane, o čemu smo pisali ovde. Istom prilikom smo pisali i o odluci arbitražnog suda da odbije zahtev za određenje privremenih mera, a koji su tužioci podneli u vezi sa krivičnim postupkom protiv lica koje je bilo nominalni vlasnik BD Agro i svedok u arbitražnom postupku.

Arbitražni sud čine predsednica Gabriel Kaufman Koler (Gabrielle Kaufmann-Kohler) i arbitri Bajdžu Vasan (Baiju Vasan, imenovan od strane tužilaca) i Marselo Koen (Marcelo Kohen, imenovan od strane Srbije).

U ovom i narednom tekstu donosimo analizu odluke od 29. juna 2023. godine. U ovom tekstu bavimo se pozadinom spora, odlukom arbitražnog suda u pogledu nadležnosti, kao i izdvojenim mišljenjem arbitra koga je imenovala Srbija u pogledu nadležnosti. U narednom tekstu bavićemo se meritumom spora.

Pozadina spora: privatizacija i raskid ugovora

Preduzeće BD Agro ad Dobanovci je privatizovano 2005. godine, tako što je 70% akcija stavljeno na aukciju od strane tadašnje Agencije za privatizaciju Republike Srbije (ova agencija je postojala do 2016. godine). Kompanija Marine Drive Holdings Inc, koja je u većinskom vlasništvu Vilijama Randa (William Rand), jednog od tužilaca, zaključila je sporazum sa jednim fizičkim licem iz Srbije po kome bi to fizičko lice učestvovalo na nadmetanju i postalo vlasnik akcija, s tim da kompanija ima pravo da akcije otkupi po ceni od 1.000 evra.

Nakon nadmetanja, to lice je 4. oktobra 2005. godine zaključilo sa Agencijom za privatizaciju ugovor o privatizaciji, kojim je kupilo 70% društvenog kapitala BD Agro ad Dobanovci, za otprilike 5,5 miliona evra uz obavezu da investira dodatnih 2 miliona evra u narednih godinu dana.

Nakon dve izmene ugovora i izdavanja novih akcija, ovo fizičko lice je do aprila 2011. godine, kao vlasnik 75,87% akcija, otplatilo celokupni iznos u skladu sa privatizacionim ugovorom.

Tužioci su tvrdili da je Vilijam Rand bio beneficijar vlasništva 75,87% akcija BD Agro, kao i da je posredno držao još 3,9% akcija BD Agro putem srpske kompanije Marine Drive Holding doo.

Tužioci su tvrdili da je Vilijam Rand obezbedio sredstva za kupovinu akcija i nova ulaganja u BD Agro preko investicione banke svojih dugogodišnjih poslovnih partnera, porodice Lundin iz Ženeve. Nakon što je porodica Lundin izašla iz projekta 2007. godine, Vilijam Rand je njihova sredstva zamenio svojim, te odlučio da izmeni vlasničku strukturu većine akcija u BD Agro, na taj način što je kupio kiparsku kompaniju Sembi Investment, koja je postala posredni držalac akcija, i koju je delom doveo pod vlasništvo trusta čiji beneficijari su njegovo troje dece.

Dana 22. februara 2008. godine, srpski državljanin, porodica Lundin, Vilijam Rand i kompanija Sembi Investment zaključili su sporazum po kome bi zajam porodice Lundin otplatio Sembi Investment. Istog dana, Sembi Investment i srpsko fizičko lice su zaključili sporazum po kome Sembi Investment preuzima sve obaveze, uključujući sve dugove prema Agenciji za privatizaciju Republike Srbije i porodici Lundin, dok se fizičko lice obavezalo da na Sembi Investment prenese sva prava u vezi sa privatizacionim ugovorom i svu imovinu koju je držalo vezano za BD Agro.

U februaru 2011. godine, Agencija za privatizaciju je izdala prvo upozorenje zbog nepridržavanja odredaba ugovora o privatizaciji, konkretno usled zaloga za obezbeđenje određenih zajmova kod Agrobanke, i odredila rok za usklađivanje, koji je više puta produžavan.  U septembru 2015. godine, Agencija za privatizaciju je raskinula ugovor o privatizaciji zbog neusklađivanja. Agencija je naredila da vlasništvo nad privatizovanim akcijama i novim akcijama BD Agro bude preneseno na samu agenciju. U avgustu 2016 godine, nad BD Agro je otvoren stečajni postupak.

Iura novit arbiter

Pre upuštanja u analizu nadležnosti i merituma spora, arbitražni sud je istakao da će se u svom radu voditi principom iura novit arbiter, što je parafraza izraza iura novit curia, prilagođena arbitražnom kontekstu. Prema tom principu, arbitražni sud nije vezan argumentima i izvorima prava na koje su se pozvale strane u sporu, već može da primenjuje pravo prema svom samostalnom shvatanju. Jedino ograničenje je da stranama u sporu sud mora pružiti priliku da se izjasne i na argumente koje nije istakla suprotna strana.

Oslanjanje na ovaj princip u arbitražnoj praksi nije često, pošto i dalje dominira anglosaksonsko shvatanje da je sud vezan argumentima strana u sporu. Koncept kontinentalnog prava prema kome „sud zna pravo“, pa stoga nije vezan navodima stranaka, poslednjih godina biva šire prihvaćen.

Postoji „investicija“ po IKSID Konvenciji, ali samo jednog (od šest) tužilaca

Centralni prigovor nenadležnosti uložen od strane Srbije je bio da ne postoji „investicija“ u smislu člana 25 stav 1 Konvencije o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država (tzv. IKSID Konvencija, kojom je uspostavljen i Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova). Iako ova odredba ne definiše pojam „investicije“, arbitražni sud se oslonio na raniju arbitražnu praksu i opredelio za tri merila za postojanje „investicije“, i to postojanje doprinosa sredstava, trajnost i postojanje rizika, koji uključuje i očekivanje profita (koliko merila treba primeniti je predmet neslaganja u arbitražnoj praksi, od toga da su neki sudovi smatrali da manjak propisanih merila znači da ne treba uopšte zahtevati njihovo ispunjenje, do toga da je jedan sud zahtevao ispunjenje čak šest merila; ipak, danas je dominantno gledište da su relevantna tri merila).

U pogledu uslova postojanja doprinosa, arbitražni sud se složio sa ranijom praksom prema kojoj poreklo korišćenih sredstava nije relevantno u oceni da li postoji doprinos, te je smatrao da je odlučujuće ko snosi finansijski teret doprinosa. Arbitražni sud je smatrao da samo Vilijam Rand ispunjava ovaj kriterijum, a ne i ostali tužioci. Iako je fizičko lice iz Srbije bilo nominalni kupac kapitala i vršilo uplate cene, ono je to činilo sredstvima koja je obezbedio Vilijam Rand putem pozajmice, za čije vraćanje je on bio i odgovoran. Ekonomska veza između sredstava i Vilijama Randa je ukazala na to da je isplata kupovne cene zapravo njegovo ulaganje.

Pošto je umešanost Vilijama Randa u investiciju trajala od 2005. godine kada je stekao udele do 2015. godine kada je raskinut ugovor o privatizaciji, arbitražni sud je smatrao da je uslov trajnosti ispunjen. Takođe je smatrao da je ispunjen i uslov rizika, pošto se investicija suočavala sa uobičajenim poslovnim rizikom koji se javlja kod investiranja u drugim zemljama (i to konkretno rizikom od pada vrednosti BD Agro).

Sve ovo se odnosilo na beneficiju Vilijama Randa od vlasništva nad akcijama BD Agro. Međutim, u pogledu indirektnog vlasništva nad 3,9% akcija u istom društvu, arbitražni sud je odbio da ga kvalifikuje kao investiciju. Iako samo vlasništvo nad ovim akcijama nije bilo sporno, sud je smatrao da puko vlasništvo ne može biti dokaz doprinosa, a tužioci nisu podneli nijedan dokaz o doprinosu sredstava u cilju sticanja ovih akcija. Arbitražni sud je takođe odbio da kvalifikuje kao investiciju navodna plaćanja od strane Vilijama Randa radi zamene stada BD Agro, jer je smatrao da nisu ispunila kriterijum trajnosti.

Odatle je arbitražni sud zaključio da samo Vilijam Rand poseduje investiciju za potrebe člana 25 stav 1 IKSID Konvencije, i to samo u pogledu beneficije vlasništva nad akcijama BD Agro, dok u pogledu njegovog indirektnog vlasništva i ostalih navodnih plaćanja, kao i u pogledu ostalih pet tužilaca, ovaj uslov nadležnosti nije bio ispunjen.

Postoji „investicija“ i po odredbama bilateralnog investicionog sporazuma između Srbije i Kanade

Arbitražni sud je smatrao da se beneficijarno vlasništvo Vilijama Randa nad akcijama u BD Agro kvalifikuje kao „investicija“ i po bilateralnom investicionom sporazumu između Srbije i Kanade. Sud je smatrao da se ono kvalifikuje kao „interes koji proizlazi iz obaveze ulaganja ili drugog izvora u vezi sa ekonomskim aktivnostima na teritoriji Strane“ iz člana 1 stav ž sporazuma. Ključ za uspostavljanje ovog interesa je bio sporazum između Sembi Investment Limited, koji je bio pod kontrolom Vilijama Randa, i fizičkog lica iz Srbije, kojim se to lice obavezalo da na Sembi prenese sva prava i interese iz privatizacionog ugovora.

Iako to nije morao da učini, jer je već utvrdio da se ne kvalifikuju kao investicije po IKSID Konvenciji, arbitražni sud je posebno utvrdio da se navodne uplate BD Agro radi zamene stada ne kvalifikuju kao investicije ni po bilateralnom investicionom sporazumu. Sud se oslonio na član 1 stav j, koji isključuje iz definicije investicije „novčano potraživanje koje proističe isključivo iz: (1) komercijalnog ugovora za prodaju robe ili usluga između pravnog ili fizičkog lica sa teritorije jedne Strane i pravnog ili fizičkog lica sa teritorije druge Strane; (2) proširenja kredita u vezi sa komercijalnom transakcijom, kao što je finansiranje trgovine“.

Uslov zakonitosti ne može biti učitan u međudržavni sporazum

Srbija je istakla da je investicija bila prožeta nizom nelegalnosti po zakonima Srbije, što mora voditi zaključku da nije zaštićena po srpsko-kanadskom sporazumu. Iako su tužioci osporili da je prigovor istaknut blagovremeno, arbitražni sud je odlučio da se ne bavi tim pitanjem, pošto je smatrao da prigovor nelegalnosti može ispitati i po službenoj dužnosti.

Međutim, arbitražni sud je primetio da srpsko-kanadski bilateralni investicioni sporazum ne sadrži klauzulu kojom se zaštićene investicije ograničavaju samo na one koje su bile zakonite po domaćem pravu. Arbitražni sud je smatrao da nema mesta učitavanju takvih klauzula u sporazume kada one nisu izričito navedene.

Zbog toga je arbitražni sud odbio ovaj prigovor nenadležnosti, a naveo je da čak i da je ušao u njegovo meritorno razmatranje, opet bi ga odbio jer je smatrao da navedenih nezakonitosti nije bilo.

Prigovori neretroaktivnosti sporazuma o zaštiti investicija i prekludiranosti tužbe odbijeni

U pogledu prigovora da srpsko-kanadski sporazum o zaštiti investicija, kao i svaki međunarodni ugovor, ne može imati retroaktivno dejstvo, arbitražni sud je primetio da je taj sporazum stupio na snagu 27. aprila 2015. godine, te da arbitražni sud ima nadležnost nad svim utuženim radnjama Republike Srbije koje su preduzete nakon tog datuma. Srž spora se ticala raskida ugovora o privatizaciji i prenosa akcija na državne organe, što se desilo u septembru i oktobru 2015. godine i odatle potpada pod arbitražnu nadležnost.

Srbija je takođe prigovorila da se po odredbama srpsko-kanadskog sporazuma o zaštiti investicija tužba može podneti samo u roku od tri godine od prvog saznanja (stvarnog ili konstruktivnog) tužioca o navodnoj povredi prava investitora i nanetoj šteti. Nije bilo sporno između strana da to znači da su tužioci morali steći prvo saznanje o navodnoj povredi i šteti najranije 14. februara 2015. godine, odnosno tri godine pre pokretanja arbitraže, a arbitražni sud je ustanovio da je ovaj uslov ispunjen u pogledu svih utuženih radnji.

Prigovor zloupotrebe postupka takođe odbijen

Najzad, Srbija je prigovorila da je Vilijam Rand pokrenuo arbitražni postupak znajući da nema (imovinska) prava koja bi bila zaštićena međudržavnim sporazumom i sa željom da internacionalizuje domaći spor, da je fabrikovao svoje beneficijarno vlasništvo nad akcijama zarad korišćenja arbitražne klauzule iz međudržavnog sporazuma, da je pokrenuo arbitražu da bi naplatio iznos koji mu i dalje duguje srpski državljanin, te da je time zloupotrebio pravo na pokretanje arbitraže. Arbitražni sud je našao ove navode bez činjeničnog osnova.

U izdvojenom mišljenju, arbitar Marselo Koen bi odbio nadležnost usled nedostatka investicije i na strani Vilijama Randa

Arbitar Marselo Koen, koga je imenovala Srbija, izrazio je koncepcijsko neslaganje sa većinom u pogledu mogućnosti učitavanja uslova zakonitosti investicije, identifikacije stvarnog investitora i porekla kapitala u odredbe srpsko-kanadskog bilateralnog investicionog sporazuma. Za razliku od većine, ovaj arbitar je smatrao da ova tri elementa moraju činiti uslove zaštite investicija/investitora, čak i kada nisu izričito navedeni u odredbama primenjivog sporazuma (pitanje da li je učitavanje dodatnih uslova dozvoljeno inače je sporno u arbitražnoj praksi – dok su arbitražni sudovi podeljeni oko dozvoljenosti učitavanja uslova zakonitosti investicije, ogromna većina arbitražnih sudova je smatrala da učitavanje uslova porekla kapitala nije dozvoljeno).

U pogledu prvog uslova – da investicija mora biti zakonita po domaćem pravu – arbitar Koen ga je učitao oslanjajući se na predmet i cilj bilateralnog investicionog sporazuma i IKSID Konvencije, kao elementa tumačenja međunarodnih ugovora. Takođe se nije složio sa većinom u pogledu toga da zakonitost mora postojati samo u pogledu „fundamentalnih pravnih pravila“. Po njemu, takvo shvatanje neopravdano dovodi domaće investitore u neravnopravan položaj u odnosu na strane investitore, jer strani investitori ne mogu imati privilegiju da budu obavezani samo „fundamentalnim pravnim pravilima“, dok ostali moraju da se usklade sa celokupnim pravnim sistemom države domaćina. Međutim, arbitar Koen se nije upustio u činjeničnu analizu ispunjenosti uslova zakonitosti investicije.

U pogledu drugog uslova – da stvarni investitor mora biti jasno identifikovan – arbitar Koen je smatrao da, da bi investicija bila zaštićena po bilateralnom investicionom sporazumu, država domaćin mora znati ko je stvarni investitor. U pogledu činjenica, arbitar Koen je smatrao da ovaj uslov nije bio ispunjen, pošto je Vilijam Rand investirao putem srpskog državljanina, a nije obelodanio svoje učešće. (U ovom delu, arbitar Koen je naveo i da, pod pretpostavkom da samo „fundamentalna pravna pravila“ domaćeg prava moraju biti poštovana od strane investitora – tako aludirajući na prvi uslov zakonitosti investicije – skrivanje stvarnog investitora predstavlja kršenje takvih pravila; imajući u vidu da se ovo raspravlja u odeljku o uslovu identifikacije stvarnog investitora, a da se aludira na uslov zakonitosti, nije jasno za koji od dva uslova je ovaj argument bio odlučujući.)

Nadalje, smatrao je da Vilijam Rand nije dokazao da je stvarni većinski vlasnik BD Agro. Kao jedan od primera, istakao je da nije podnet nijedan dokaz direktnog transfera novca od strane Vilijama Randa fizičkom licu koje je bilo nominalni vlasnik akcija niti BD Agru. Dodatno, mišljenja je da davanje usmenih instrukcija, neformalna komunikacija sa organima vlasti u Srbiji, njegovo privremeno članstvo u upravnom odboru BD Agro, kao i korespondencija sa upravnim odborom ukazuju na uključenost Vilijama Randa u investiciju, ali ne kao vlasnika BD Agro. Doveo je u pitanje i samo oslanjanje na koncept „beneficijarnog vlasništva“ i njegovu upotrebu, kao koncepta međunarodnog poreskog prava, u oblasti međunarodnog investicionog prava. Zaključio je da ne postoje direktni i odlučujući dokazi da je investicija izvršena sredstvima Vilijama Randa.

U pogledu uslova porekla kapitala, arbitar Koen je iskazao svoje neslaganje sa većinom da poreklo kapitala nije relevantno, odnosno da je jedino bitna „ekonomska realnost doprinosa“ u oceni postojanja investicije, imajući u vidu globalne napore da se suzbije pranje novca i poreska evazija. Međutim, nije analizirao činjeničnu ispunjenost ovog uslova.

Deo izdvojenog mišljenja arbitra Koena tiče se merituma spora, i njega ćemo pokriti u narednom tekstu.