Sedmočlano veće Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava, na sednicama održanim 21. maja i 25. juna 2024. godine, donelo je presudu u predmetu Yaylali protiv Srbije, kojom je utvrdilo povredu prava na imovinu podnosioca predstavke zajemčenog članom 1 Protokola br. 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, usled konfiskacije nakita zbog propusta njegovog prijavljivanja na granici. Presuda je objavljena na sajtu suda 17. septembra 2024. godine.

U presudi je ESLJP utvrdio da mera obaveznog oduzimanja predmeta u postupku za carinski prekršaj, bez mogućnosti ispitivanja srazmernosti te mere sa učinjenim prekršajem, ne ispunjava zahteve člana 1 Protokola br. 1. Presuda je važna i zbog saglasnog izdvojenog mišljenja koje se fokusira na ravnopravnost supružnika u kvalifikaciji direktne i indirektne žrtve povrede prava.

Činjenice

Podnosilac predstavke je u junu 2013. godine zaustavljen na graničnom prelazu Batrovci, na putu od Holandije ka Turskoj. Nakon što je prijavio carinicima da ima 1.500 evra u gotovini i lične stvari, on je pretresen i kod njega je pronađeno osam polovnih zlatnih narukvica. Carinski organi su ih privremeno oduzeli i pokrenuli prekršajni postupak zbog kršenja člana 292 stav 1 i 2 Carinskog zakona (prekršaj skrivanja dobara od carinika). Ukupna vrednost narukvica je procenjena na 7.620 evra.

Podnosilac je pred prekršajnim sudijom, u prisustvu prevodioca i bez advokata, tvrdio  da narukvice pripadaju njegovoj supruzi, i da ih je nosio u Tursku gde su nameravali da kupe porodičnu kuću, s tim što bi ih prodali ukoliko im zafali dodatni novac. Istakao je da nije znao da je morao da prijavi zlatne narukvice, kao i da su carinici sa njim govorili na lošem turskom jeziku. Istog dana ga je sud oglasio krivim za carinski prekršaj neprijavljivanja dobara, kaznio ga je novčanom kaznom od 55.000,00 dinara (i to tako što je kaznu smanjio ispod zakonskog minimuma), i obavezao ga da plati troškove postupka u iznosu od 1.000,00 dinara. Izrečena mu je i zaštitna mera oduzimanja robe kao predmeta prekršaja na osnovu člana 298 Carinskog zakona.

Podnosilac predstavke je angažovao advokata koji je osporio meru oduzimanja narukvica, ukazujući da je član 298 Carinskog zakona neustavan jer je u suprotnosti sa članom 58 Ustava Srbije i članom 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju (obe odredbe štite pravo na imovinu). U prilogu žalbe je dostavio i dokaze o kupovini narukvica sa sertifikatima o autentičnosti na ime supruge. Istakao je i da je mera oduzimanja drastično nesrazmera učinjenom prekršaju i da nije odgovarala svrsi zaštitne mere, niti svrsi prekršajne sankcije.

Tadašnji Viši prekršajni sud je u julu 2013. godine odbio žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu odluku, ukazujući da je oduzimanje narukvica bilo obavezno i nije bilo u diskrecionoj moći suda.

Podnosilac predstavke je izjavio ustavnu žalbu u kojoj je doveo u pitanje ustavnost člana 298 Carinskog zakona, istakao je da bi razumeo meru oduzimanja da je reč o imovini koja je stečena nezakonito, da on nije naneo državi štetu, i da je novčana kazna bila dovoljna sankcija koja bi zaštitila javni interes.

Ustavni sud je 25. septembra 2014. godine odbacio njegovu ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, smatrajući da je mešanje u pravo na imovinu bilo u skladu sa zakonom, da su odluke adekvatno obrazložene i da pošto je izrečena obavezna mera nije bilo potrebno ispitati argumente podnosioca u pogledu srazmernosti mešanja u njegovo pravo.

Podnosilac ima status žrtve, iako nije nužno vlasnik narukvica

Iako Vlada Srbije nije iznela nijedan prigovor neprihvatljivosti predstavke, sud je smatrao da je potrebno da se izjasni u pogledu pitanja statusa „žrtve“ podnosioca, jer se on žalio na oduzimanje narukvica koje su pripadale njegovoj supruzi.

ESLJP je najpre ukazao da je u više svojih raijih odluka zahtevao dovoljno direktnu vezu između podnosioca predstavke i štete za koju tvrdi da je pretrpeo. U okolnostima ovog slučaja, sud je naveo da je Ustavni sud u svojoj odluci zaključio da podnosilac nije poricao svoje vlasništvo na narukvicama, već da je kontekst pripadanja supruzi bio vezan za zakonitost sticanja nakita. Uz to, podnosilac je naveo da je narukvice nosio u Tursku kako bi ih prodao ukoliko im zatrebaju dodatna sredstva za kupovinu kuće, pa je ESLJP, na osnovu zaključka Ustavnog suda da je podnosilac imao „imovinu“ u smislu člana 58 Ustava Srbije, prihvatio ovaj stav u vezi sa pitanjem svojine (sud se u ovom delu oslonio i na svoju ograničenu moć preispitivanja činjenica utvrđenih na domaćem nivou).

Supruga podnosioca predstavke nije bila stranka u prekršajnom postupku, iako je konfiskacija podrazumevala konačan prenos vlasništva nad narukvicama na državu. Vlada Srbije u ovom pogledu nije sugerisala da je supruga podnosioca mogla da iskoristi bilo koji pravni put ili da bi imala izglede za uspeh u pokušaju da lično ospori oduzimanje nakita. Ovu činjenicu nije bilo moguće zanemariti kada ESLJP tumači status „žrtve“, jer bi u suprotnom, formalističko, mehaničko i nefleksibilno tumačenje ovog koncepta učinilo zaštitu prava garantovanih Konvencijom neefikasnim i iluzornim.

Stoga je sud zaključio da specifične okolnosti slučaja opravdavaju zaključak da je podnosilac lično pogođen štetom, i da se može smatrati „žrtvom“ u smislu člana 34 Konvencije. Zaključio je i da predstavka nije očigledno neprihvatljiva po bilo kom osnovu iz člana 35 Konvencije.

U meritumu primenjivi principi uspostavljeni u ranijoj praksi

Rešavajući u meritumu, sud se pozvao na opšte principe koje je izneo u paragrafima 289, 292 i 293 presude u predmetu G.I.E.M. S.r.l. i drugi protiv Italije, i to:

  • da član 1 Protokola br. 1 sadrži tri pravila, koja se odnose na mirno uživanje imovine, uslove oduzimanja imovine i kontrolu korišćenja imovine;
  • da su sva tri pravila ograničena uslovom zakonitosti;
  • da mora postojati razumni odnos srazmernosti između načina i cilja oduzimanja imovine, odnosno između javnog i privatnog interesa.

ESLJP se ne bavi zakonitošću mešanja, ako podnosilac nije argumentovao tu poentu pred domaćim organima

Sud je naveo da među strankama nije bilo sporno da je, oduzimanjem narukvica, došlo do mešanja u pravo podnosioca predstavke na imovinu, kao i da je osnov za oduzimanje postojao u Carinskom zakonu.

ESLJP je naveo da je mešanje bilo propisano zakonom, pošto su i prekršaj i sankcije bili propisani Carinskim zakonom. Međutim, to nije bilo dovoljno da zadovolji uslov zakonitosti, pošto, kako je sud primetio, pored predviđenosti u zakonu, zakonske odredbe moraju biti dostupne, precizne i predvidive primene.

U tom pogledu, ESLJP je primetio da nijedan od nadležnih domaćih organa nije identifikovao propis koji određuje količinu ličnog zlata koju putnici mogu da nose kroz Srbiju bez obaveze prijave carinskim organima. Ovo pitanje nije potegao ni podnosilac tokom postupka pred domaćim sudovima, uključujući i Ustavni sud, pred kojim se samo usputno osvrnuo na pitanje zakonitosti, ne iznoseći argumente o preciznosti ili predvidivosti zakonskih odredbi. U tim okolnostima, sud nije mogao da se bavi pitanjem zakonitosti sporne mere, s obzirom na njegovu ograničenu nadležnost.

Konfiskacija nije bila srazmerna

Sud je takođe prihvatio da je mera oduzimanja predmeta imala legitimni cilj koji se ogleda u sprečavanju kriminaliteta.

Razmatrajući pitanje srazmernosti mešanja u pravo na imovinu podnosioca predstavke, sud je najpre ukazao da iz raspoloživih dokaza ne proizlazi da je u Srbiji nezakonito prenositi zlato preko carinske granice, niti da postoji bilo kakva posebna zabrana u pogledu količine ili vrednosti zlatnog nakita koji se može preneti. Konfiskovani nakit nije bio prokrijumčaren, niti je bio predmet ili plod bilo kakve kriminalne aktivnosti.

U pogledu ponašanja podnosioca predstavke, sud je utvrdio da on prijavio novac i lične stvari carinskim organima, ali ne i zlatne narukvice, što je kvalifikovano kao namera, jer je morao biti svestan obaveze prijavljivanja i da je time prihvatio posledice njenog neispunjenja. Podnosilac nije imao krivični dosije, nakit je zakonito stečen i nije bilo dokaza o nameravanoj protivpravnoj upotrebi, pa je sud zaključio da organi vlasti izricanjem mere nisu išli za tim da spreče nezakonite aktivnosti poput pranja novca, trgovine drogom ili utaju poreza, iz čega sledi da je jedini prekršaj podnosioca bio njegov propust da prijavi zlatne narukvice carinskim organima.

Sud je podsetio na svoj raniji stav da bi se za neku meru moglo zaključiti da je srazmerna, ona bi morala da odgovara težini povrede prpopisa, a izrečena sankcija bi morala da odgovara težini prekršaja za koji je kažnjavanje predviđeno.

U konkretnom slučaju, domaći sudovi su izrekli novčanu kaznu koja je niža od zakonskog minimuma, čime su priznali da se ne radi o ozbiljnoj šteti koja je državi naneta. ESLJP je uočio da je oduzimanje nakita bila obavezna mera i da nisu postojala diskreciona prava organa vlasti da ocene srazmernost takve mere, podsetivši na svoj raniji stav da previše rigidan zakonodavni pristup u pogledu prekršaja neprijavljivanja novca može dovesti do propusta domaćih organa vlasti da uspostave pravičnu ravnotežu između zaštite opšteg interesa i zaštite prava na imovinu pojedinaca. Automatska konfiskacija je takođe lišila podnosioca predstavke razumne prilike da iznese svoje argumente pred relevantne organe vlasti zarad osporavanja mera koje se mešaju u njegova imovinska prava.

Na osnovu svega iznetog, sud je utvrdio da je obavezna konfiskacija zlatnog nakita predstavljala individualan i prevelik teret za podnosioca predstavke, pa je jednoglasno utvrdio povredu njegovog prava na imovinu.

Sud je obavezao državu da podnosiocu predstavke isplati iznos od 7.620 evra na ime naknade materijalne štete i iznos od 1.000 evra na ime troškova postupka pred sudom.

U saglasnom izdvojenom mišljenju, sudinica Sajbert For (Seibert-Fohr) se fokusira na ravnopravnost supružnika

Sudinica Sajbert For je uz presudu priložila saglasno izdvojeno mišljenje, u kojem je ukazala na pitanje ravnopravnosti supružnika i istakla da po njenom mišljenju podnosilac može biti samo indirektna žrtva povrede prava na imovinu, a da je njegova supruga, kao vlasnica narukvica, jedina direktna žrtva povrede prava koja ima pravo na materijalnu štetu koja odgovara procenjenoj vrednosti nakita. Prema njenom mišljenju, podnosilac predstavke je mogao podneti predstavku i u ime svoje žene.

Iz činjenica proističe da je podnosiocu njegova supruga poverila svoj nakit kako bi ga poneo sa sobom u Tursku i kako bi ga eventualno prodao ukoliko se za tim ukaže potreba. Ali, to ga nije učinilo vlasnikom nakita.

Iako je Ustavni sud smatrao da je konfiskacija nakita predstavljala mešanje u imovinska prava podnosioca, koncept „imovine“ ima autonomno značenje koje je nezavisno od formalne klasifikacije u nacionalnim zakonodavstvima. Prema ovoj sudinici, bilo bi nepomirljivo sa standardima jednakosti supružnika ukoliko bi muž automatski sticao imovinska prava nad imovinom svoje žene.

Kako je nesporno utvrđeno da je supruga podnosioca vlasnica nakita, uz naglašen osvrt na imperativnu prirodu ravnopravnosti supružnika, sudinica se nije složila sa oslanjanjem većine na nalaze Ustavnog suda u vezi sa pitanjem vlasništva, pa se i šteta koja je pretrpljena zbog povrede prava ne može dovoljno direktno povezati sa podnosiocem predstavke.

Umesto toga, sudinica je smatrala da je podnosioca predstavke trebalo kvalifikovati kao indirektnu žrtvu koja ima pravo da podnese predstavku u ime svoje supruge zbog izuzetnih okolnosti slučaja (za relevantne „izuzetne okolnosti“, sudija je ukazala na paragrafe 124 i 135-45 presude u predmetu Albert i drugi protiv Mađarske), koje pokazuju da podnosilac ima sopstveni pravni interes za podnošenje.

Činjenica da su narukvice oduzete od podnosioca predstavke dok je bio na putu da kupi porodičnu kuću sa ciljem da ih proda ukoliko im zatrebaju dodatna sredstva vodi zaključku da ne postoji rizik od razlika u mišljenju između podnosioca predstavke i njegove supruge. Štaviše, narukvice su trajno oduzete od podnosioca koji je bio jedina strana u prekršajnom postupku i imao je pravo da ospori oduzimanje pred Ustavnim sudom. Sud je u svojoj ranijoj praksi priznao da u oceni da li bliski članovi porodice imaju pravo na podnošenje predstavke, učešće podnosioca u domaćem postupku može biti jedan od relevantnih faktora, posebno ako se ima u vidu da u ovom postupku nema indicija da je supruga podnosioca predstavke mogla da iskoristi bilo koje pravno sredstvo da ospori oduzimanje njenih narukvica.

Sudija se stoga složila sa većinom da bi bilo preterano formalistički i da bi zašitu prava učinilo nedelotvornom i iluzornom da je predstavka proglašena neprihvatljivom, ali je smatrala da bi bilo prikladnije da se podnosilac predstavke eksplicitno označi indirektnom žrtvom. Iz ovih razloga bi odluku suda o dosuđivanju materijalne štete trebalo posmatrati kao zasnovanu na očekivanju da je podnosilac predstavke dužan da dobijenu sumu preda supruzi, a da bi alternativno trebalo da joj se vrati nakit ukoliko ga tužena država još uvek drži.