Sedmočlano veće Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava, na sednicama održanim 21. maja i 27. avgusta 2024. godine, donelo je odluku u predmetu S.B. i drugi protiv Srbije. Veće je odbacilo predstavku izjavljenu od strane šest avganistanskih državljana zbog povrede zabrane mučenja iz člana 3 (usled neadekvatnih uslova boravka u Prihvatnom centru Preševo) i prava na slobodu i bezbednost iz člana 5 Evropske konvencije o ljudskim pravima (usled uskraćivanja prava da se slobodno kreću za vreme boravka u prihvatnom centru i jer im za to nisu bili dati razlozi). Odluka je objavljena na sajtu suda 19. septembra 2024. godine.

Činjenice

Podnosioci su članovi iste porodice, i 2016. godine su pobegli iz Avganistana u nameri da se pridruže svojim rođacima u Nemačkoj ili Švajcarskoj. Period od 11. decembra 2016. godine do 30. maja 2017. godine su proveli u Preševu, a nakon toga su prebačeni u Prihvatni centar Vranje. Nije poznato kada su napustili Srbiju.

Prema navodima podnosilaca, po dolasku u Preševo, obezbeđen im je smeštaj u šatoru u kom je grejanje u nekoliko navrata bilo neispravno. Potom su prebačeni u jednu od spavaonica, a krajem marta 2017. godine su prebačeni u individualnu stambenu jedinicu. U spavaonici je bilo smešteno 200 ljudi, bila je opremljena krevetima na sprat, a privatnost su obezbeđivali tako što bi okačili ćebad preko pregrada. Svetlo je većinu vremena bilo upaljeno, nisu mogli da kuvaju, hranu su dobijali iz centra koja je bila lošeg kvaliteta. Pristup prihvatnom centru je bio strogo kontrolisan, prostorije su mogli da napuste samo uz prethodno administrativno odobrenje. Podnosioci su se požalili i da u prihvatnom centru nisu primili neophodnu medicinsku pomoć.

Vlada je, sa druge strane, osporila navode podnosilaca da su bili smešteni u šatorima, ukazujući da je centar bio popunjen sa oko 80% kapaciteta i da su imali spavaonice i plastične pregrade koje su obezbeđivale neku privatnost. Pobijala je i navode o neadekvatnosti hrane. Navela je da su stambeni centri grejani 24 časa tokom grejne sezone, da je prihvatni centar imao ambulantu koja je radila 24 časa, a u slučaju potrebe, pacijenti su upućivani u neku od obližnjih bolnica. Lečenje van urgentne pomoći podnosiocima nije bilo dostupno jer nisu podneli zahtev za azil u Srbiji, dok su drugi i treći podnosilac dobili neophodnu medicinski pomoć. Vlada je navela da su prihvatni centri bili otvoreni, da su podnosioci mogli da ih napuste kad god požele, uz prethodnu prijavu odlaska administrativnim organima radi evidencije broja slobodnih mesta za spavanje. Jedina ograničenja koja su bila uvedena odnosila su se na epidemiološku situaciju, koordinaciju broja ljudi u naselju i bezbednost. Vlada je navela i da su podnosioci u svakom trenutku mogli da napuste prihvatni centar ili Srbiju, pa im, shodno tome, nije bilo ograničeno pravo na slobodu i bezbednost.

Pritužba o mučenju, nehumanom ili ponižavajućem postupanju očigledno neosnovana

U vezi sa lošim uslovima života u Prihvatnom centru Preševo, ESLJP je najpre ukazao da navodi o postupanju suprotnom članu 3 Konvencije moraju biti potkrepljeni odgovarajućim dokazima, koje sud ceni prema standardu „van razumne sumnje“.

Sud je zaključio da su podnesci i dokazi podnosilaca opšteg karaktera i da im nedostaju detalji koji se odnose na njihovu individualnu situaciju. Pored toga, priloženi izveštaji nevladinih organizacija iz 2016. godine ne podržavaju navode podnosilaca da su uslovi života dosegli minimalni nivo ozbiljnosti, ili da su smeštajni kapaciteti bili preopterećeni, da je hrana bila nedovoljna ili lošeg kvaliteta, niti da je bilo uskraćivanja pristupa medicinskoj nezi.

Pošto sud nije mogao ni prima facie da zaključi da su podnosioci predstavke bili podvrgnuti tretmanu propisanom članom 3 Konvencije, odbacio je predstavku u ovom delu kao očigledno neosnovanu.

Pritužba o povredi prava na slobodu i bezbednost takođe očigledno neosnovana

Ni u pogledu navoda podnosilaca o povredi prava na slobodu i bezbednost, sud nije zaključio da su ih potkrepili adekvatnim dokazima. Prikaz činjenica, bez detalja, po stavu suda, ne olakšava rasvetljavanje okolnosti njihovog boravka u prihvatnom centru. Podnosioci nisu dali nikakve informacije o svrsi i dužini boravka u Srbiji, niti su naveli kada i po kom osnovu su mogli da napuste zemlju.

Sud je stoga, iz istih razloga kao i u vezi sa članom 3 Konvencije, i u ovom delu predstavku odbacio kao očigledno neosnovanu.

Sud sam potegao pa odbacio pitanje postojanja delotvornih pravnih sredstava

Nakon prijema predstavke, sud je tražio od suprotstavljenih strana da se izjasne o pravnim lekovima koje su podnosioci imali na raspolaganju pred nacionalnim organima Srbije kako bi zaštitili svoja prava zagarantovana članovima 3 i 5 Konvencije, a u skladu sa članom 13 Konvencije.

Međutim, u svetlu celokupnog predmeta, sud je zaključio da pritužbe u vezi sa članom 13 Konvencije ili ne ispunjavaju kriterijum prihvatljivosti saglasno članovima 34 i 35 Konvencije, ili ne ukazuju na povredu prava i sloboda iz Konvencije ili Protokola.