Odbor o troje sudija Četvrtog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 3. septembra 2024. godine odluku u predmetu British Airways PLC protiv Srbije, koja je objavljena 26. septembra 2024. godine. predstavka je podneta zbog toga što kompanija nije mogla da ostvari pravo na pun iznos naknade štete koja je nastala prilikom pada aviona 1976. godine.

Spor pred domaćim sudovima pokrenut još 1979. godine

Avion podnosioca predstavke sudario se u vazduhu sa avionom kompanije Adria Airways (nekadašnja slovenačka avio kompanija) 10. septembra 1976. godine. Poginulo je svih 176 putnika u oba aviona, a kao uzrok sudara utvrđena je greška kontrolora letenja u Zagrebu. British Airways je 9. septembra 1979. godine podneo tužbu za naknadu štete protiv SFRJ tadašnjem Trgovačkom sudu u Beogradu, a osiguravajuća kompanija Dunav osiguranje podnela je odštetne zahteve u ime Adria Airwaysa. Sud je u više navrata odlagao ročišta do rešavanja pitanja sukcesije nakon raspada SFRJ, a kasnije i Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Privredni sud u Beogradu je presudom od 18. oktobra 2000. godine usvojio tužbeni zahtev Dunav osiguranja protiv Savezne Republike Jugoslavije kao jedine pravne naslednice SFRJ (presuda je potvrđena od strane Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog suda Srbije). U pogledu British Airwaysa, Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 16. juna 2011. godine kojom je usvojio tužbu i obavezao Srbiju kao jedinog naslednika SFRJ da nadoknadi štetu sa kamatom od 9. septembra 1979. godine. Privredni apelacioni sud je preinačio ovu presudu u pogledu kamate (dosudio ju je od dana donošenja prvostepene presude), a u preostalom delu je presudu potvrdio. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je presudu preinačio jer je smatrao da Srbija odgovara samo za udeo od 35,77% od dosuđenog iznosa, saglasno Sporazumu o pitanjima sukcesije koji je stupio na snagu 2. juna 2004. godine.

Podnosilac predstavke se obratio Ustavnom sudu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na imovinu, prava na jednaku zaštitu prava i zabrane diskriminacije. Ustavni sud je 3. juna 2016. godine utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbio.

Pozivajući se na član 6 stav 1 i član 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i član 1 Protokola br. 1 i član 1 Protokola br. 12 uz Konvenciju, kompanija se žalila ESLJP zbog nedosuđivanja punog iznosa naknade štete, smatrajući domaće presude proizvoljnim, neadekvatno obrazloženim i diskriminatorskim.

Predstavka prihvatljiva ratione temporis

Država je prigovorila da je predstavka neprihvatljiva ratione temporis, ali je sud odbio ovaj prigovor jer se predstavka odnosila na navodni propust države da isplati punu naknadu štete, o čemu su srpski sudovi rešili tek 2016. godine. Odatle je navodni propust nastao tek nakon što je Srbija ratifikovala Konvenciju, pa je sud smatrao da treba da ispita sve događaje nakon stupanja Konvencije na snagu u odnosu na Srbiju, odnosno nakon 3. marta 2004. godine.

Ali, predstavka neprihvatljiva ratione materiae jer podnosilac nije imao imovinu u smislu člana 1 Protokola br. 1

Vlada je prigovorila i da podnosilac predstavke nije mogao imati legitimno očekivanje da će njegov odštetni zahtev biti usvojen u potpunosti, nakon što je došlo do raspada SFRJ čija naslednica nije bila samo Srbija.

Sud je naveo da je sudski postupak pokrenut protiv SFRJ čiji raspad je ostavio niz nerešenih pitanja, uključujući i podelu duga. Nakon Sporazuma o sukcesiji, postupak je nastavljen protiv Srbije. Kompanija se nije pozvala ni na jednu odredbu srpskog ili međunarodnog prava koja bi opravdala njeno očekivanje u pogledu punog iznosa nadoknade, niti je pokazala da je Srbija prihvatila solidarnu odgovornost za delikt koji je pripisiv SFRJ.

ESLJP nije prihvatio paralelu sa predmetom po tužbi Dunav osiguranju, gde su domaći sudovi dosudili pun iznos štete, s obzirom da je ta presuda doneta pre zaključenja Sporazuma o sukcesiji i pristupanja Srbije Konvenciji.

ESLJP je zaključio da podnosilac predstavke nije imao legitimno očekivanje da će naplatiti pun iznos naknade štete u građanskom sporu protiv Srbije i da stoga zahtev kompanije u delu koji se odnosi na visinu naknade štete nije predstavljao imovinu u smislu člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju. Zbog toga je predstavka odbačena kao neprihvatljiva  ratione materiae u skladu sa članom 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.

Sud je ispitao i ostale pritužbe iz predstavke i zaključio da navodi podnosioca ne ispunjavaju kriterijum prihvatljivosti niti ukazuju na bilo kakvu povredu prava i sloboda sadržanih u Konvenciji ili Protokolima, pa je celu predstavku proglasio neprihvatljivom na osnovu člana 35 stav 4 Konvencije.