Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 3. decembra 2024. godine presudu u predmetu Vasilev protiv Srbije, u kojoj je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima usled nemogućnosti podnosioca da ima uvid u poverljive dokaze protiv njega. Presuda je objavljena 14. januara 2025. godine.
Prema relevantnim činjenicama, policijska stanica Bosilegrad je 2015. godine oduzela podnosiocu predstavke dozvolu za lovačku pušku, pozivajući se na zaštitu „lične i materijalne bezbednosti drugih“. Ministarstvo unutrašnjih poslova je odbilo žalbu podnosioca, navodeći da policija nije bila u obavezi da otkrije operativne izveštaje i izvore informacija na kojima je odluka zasnovana.
Podnosilac se obratio Upravnom sudu tvrdeći da odluka nije bila adekvatno obrazložena, da je bio sprečen da efektivno učestvuje u postupku jer nije mogao da ospori činjenice na kojima je odluka zasnovana, niti da podnese dokaze kojima bi pobijao date razloge. Ministarstvo je, uz odgovor na tužbu, dostavilo poverljivi dosije u vezi sa proverom prošlosti podnosioca. Sud je pregledao ovaj sadržaj bez prisustva stranaka i nije ga otkrio podnosiocu predstavke, da bi potom odbio tužbu bez održavanja javne rasprave, sa obrazloženjem da priroda spora nije zahtevala saslušanje stranaka ili posebno razjašnjenje činjenica. Upravni sud je odbio i navod podnosioca da nije mogao da efikasno učestvuje u postupku oslanjajući se na zakonsku zabranu otkrivanja ili razmatranja poverljivih informacija u odluci. Ustavni sud je potom odbacio ustavnu žalbu podnosioca 2018. godine.
ESLJP je prvo odbio prigovor Vlade u pogledu prihvatljivosti predstavke prema kome podnosilac nije pretrpeo značajnu štetu. Iako su se stranke kod ovog pitanja bavile time kakav ekonomski i životni uticaj je oduzimanje dozvole imalo na podnosioca predstavke, ESLJP se okrenuo drugom aspektu predmeta, i istakao da su pravo na kontradiktorno suđenje i princip jednakosti stranaka od posebnog značaja za pravilno funkcionisanje i pravičnost pravosudnog sistema. Zbog toga se ovo pitanje od opšteg interesa nije moglo smatrati trivijalnim ili nečim što ne zaslužuje ispitivanje predstavke u meritumu.
Pri ispitivanju merituma spora, ESLJP je uputio na presude u predmetima Regner protiv Češke republike i T.G. protiv Hrvatske, u kojima su sadržani opšti principi o pravu na pristup dokazima u kontekstu prava na pravično suđenje. Smatrao je da odluka policije o oduzimanju dozvole nije navela bilo kakve specifičnosti u vezi sa ličnom situacijom podnosioca, što znači da podnosilac nije bio dovoljno obavešten o navodima protiv njega, što bi trebalo da mu omogući da te navode ospori.
Upravni sud je morao da posveti posebnu pažnju zahtevima kontradiktornosti postupka i principa jednakosti stranaka. Ispostavilo se da je Upravni sud samo potvrdio odluku ministarstva bez sopstvene nezavisne procene poverljivih informacija koje su bile uskraćene podnosiocu predstavke, niti je pružio ikakvo opravdanje zašto nije, makar sažeto, naveo navode koji idu protiv podnosioca predstavke. Upravni sud nije uložio nikakav napor da ublaži ograničenja prava podnosioca predstavke na jednakost stranaka, npr. pružanjem mogućnosti podnosiocu da pobija konkretne navode ili održavanjem javne rasprave.
Zbog toga je ESLJP zaključio da postupak pred Upravnim sudom nije adekvatno garantovao zaštitu interesa podnosioca predstavke, i utvrdio je povredu prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Konvencije.
Podnosiocu je dosuđen iznos od 3.600 evra na ime naknade nematerijalne štete i iznos od 2.000 evra na ime troškova postupka.