Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 25. marta 2025. godine odluku u predmetu Sinanović protiv Srbije, kojom je odbacio predstavku koja je podneta zbog navodnih povreda prava na delotvorni pravni lek iz člana 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima i prava na imovinu iz člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju. Odluka je objavljena na sajtu suda 2. maja 2025. godine.

Prema relevantnim činjenicama, pravnom prethodniku podnositeljke je 1980. godine eksproprisano zemljište, a postupak za naknadu vrednosti oduzetog zemljišta nikada nije pokrenut. Pošto zemljište nije iskorišćeno u svrhu eksproprijacije u punom obimu, pravni prethodnik podnositeljke je podneo zahtev za delimično poništavanje rešenja i povraćaj vlasništva, ali Zakon o planiranju i izgradnji nije predviđao rešenje u slučajevima kada je samo deo zemljišta bio iskorišćen.

Praksa domaćih sudova je, u vezi sa ovom pravnom prazninom, zauzela stav da je delimični poništaj moguć, pod uslovom da je deo koji se poništava jasno naznačen u izreci odluke i da preostalo eksproprisano zemljište ne čini sastavni deo većeg kompleksa potrebnog za predviđenu namenu. Upravni sud primenjivao isti stav, tako što je dozvoljavao delimično poništenje rešenja o eksproprijaciji tamo gde je neiskorišćeni deo zemljišta predstavljao posebnu celinu upisanu u katastar.

Zahtev podnositeljke je konačno odbijen jer sporno zemljište nije bilo prethodno podeljeno tako da neiskorišćeni deo čini jasno identifikovanu i omeđenu parcelu. Upravni sud i Ustavni sud su potvrdili ovu odluku.

Po okončanju sudskog postupka, opština Tutin je pokrenula postupak podele zemljišta, a ubrzo zatim prodala novoformiranu parcelu trećem licu.

Pozivajući se na član 1 Protokola br. 1 i član 13 Konvencije, podnositeljka se žalila da su joj domaći organi nametnuli prekomerni teret koji nije mogla da ispuni, jer je postupak podele zemljišta, kao neophodan uslov za delimično poništenje eksproprijacije, mogao biti pokrenut samo od strane vlasnika ili nosioca prava korišćenja, što je u to vreme bila opština Tutin.

ESLJP je podsetio na svoj raniji stav da „imovina“ može obuhvatati postojeću imovinu ili imovinska prava, uključujući i potraživanja, u vezi sa kojima podnosilac predstavke može tvrditi da ima makar legitimno očekivanje da će biti ostvarena. Naveo je da legitimno očekivanje mora biti konkretnije od puke nade i zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu.

U konkretnom slučaju, ESLJP je zaključio da je domaća sudska praksa bila dosledna u pogledu mogućnosti delimičnog poništavanja rešenja o eksproprijaciji. Zaključio je da podnositeljka nije imala legitimno očekivanje da će povratiti posed nad delom eksproprisanog zemljišta, jer za to nije postojao dovoljan osnov u domaćem pravu, koje bi se moglo smatrati „imovinom“ za potrebe člana 1 Protokola br. 1.

U odnosu na kasniju podelu i prodaju eksproprisanog zemljišta, ESLJP je smatrao da te radnje nisu relevantne za ocenu navodne povrede prava podnositeljke i da te okolnosti mogu biti od značaja u pogledu njenog prava da traži novčanu naknadu za eksproprisano zemljište u iznosu tržišne vrednosti.

U pogledu pritužbe u vezi sa članom 13 Konvencije, sud je ukazao da se povreda prava na pravno sredstvo može primeniti samo u vezi sa jednim ili više članova Konvencije ili njenih protokola. Kako podnositeljka nije imala osnovanu pritužbu po nekom drugom članu Konvencije, ona se nije mogla pozvati ni na povredu prava zajemčenog članom 13 Konvencije, pa je njena predstavka odbačena i u tom delu.

Sud je stoga jednoglasno proglasio predstavku neprihvatljivom.