Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 1. aprila 2025. godine presudu u predmetu Raduk protiv Srbije, u kojoj je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Presuda je objavljena na sajtu suda 6. maja 2025. godine.
Protiv podnosioca predstavke, koji je radio kao carinski službenik, u septembru 2015. godine podneta je krivična prijava zbog primanja mita, u kojoj je podnosilac prijave naveo da je čuo da je podnosilac predstavke bio voljan da za mito ne pokreće prekršajne postupke, odustane od naplate carina i PDV-a, i da obustavi postojeće prekršajne postupke protiv uvoznika automobila. Istog dana je istražni sudija odredio dvomesečni tajni nadzor komunikacije i tajno praćenje i snimanje podnosioca predstavke po članovima 166-167 i 171-172 Zakonika o krivičnom postupku. Tim putem je policija utvrdila da je podnosilac predstavke prihvatio da primi iznos od 5.000 evra u nekoliko rata kako bi „rešio probleme“ podnosioca krivične prijave. Njihov sastanak je snimljen, a podnosilac krivične prijave, koji je bio opremljen uređajem za audio snimanje, predao je obeležene novčanice podnosiocu predstavke koje je obezbedila policija.
Viši sud u Zrenjaninu je osudio podnosioca predstavke u septembru 2019. godine i izrekao mu kaznu zatvora u kućnim uslovima u trajanju od jedne godine. Tokom krivičnog postupka, podnosilac predstavke je tvrdio da je podnosilac krivične prijave delovao kao prikriveni islednik i da je izvršen simulovani posao bez sudskog odobrenja, koje zahteva ZKP. Sud je ovaj argument odbio navodeći da podnosilac krivične prijave nije bio određen kao prikriveni islednik, niti je bilo određeno preduzimanje simulovanog posla u skladu sa odredbama ZKP. Apelacioni sud u Novom Sadu je povećao kaznu podnosiocu predstavke na dve godine zatvora, uz trogodišnju zabranu rada kao carinski službenik, što je potvrdio i Vrhovni kasacioni sud. Ustavni sud je 12. oktobra 2022. odbacio ustavnu žalbu.
Pozivajući se na član 6 Konvencije, podnosilac predstavke je pred ESLJP tvrdio da njegova osuda pred domaćim sudovima nije bila fer i pravična, jer se zasnivala na dokazima pribavljenim prikrivenim isledništvom, što su domaći sudovi neadekvatno razmotrili.
Nakon što je ESLJP utvrdio da predstavka nije očigledno neosnovana, pozvao se na opšte principe u vezi sa prikrivenim isledništvom iz presude u predmetu Ramanauskas proriv Litvanije, i ukazao da domaći postupak ne bi bio pravičan ako bi radnje državnih organa činile podstrekavanje podnosioca predstavke na izvršenje krivičnog dela za koje je osuđen, a domaći sudovi nisu adekvatno razmotrili navode o takvom podstrekavanju.
Sud je zatim pošao od pitanja da li su domaće vlasti imale dovoljno opravdanja za određivanje posebnih dokaznih radnji, i naveo da to što nije bilo dokaza da je podnosilac predstavke ranije bio umešan u izvršenje nekog krivičnog dela, ne može se tumačiti kao postojanje loše namere policije pri sproveđenju prikrivene operacije.
ESLJP je dalje utvrdio, oslanjajući se na nalaze domaćih sudova, da je podnosilac predstavke prvo odbio, a potom pristao da primi mito nakon ponovljenih insistiranja od strane podnosioca krivične prijave, što je ukazivalo da je podnosilac predstavke bio podstrekavan da izvrši krivično delo. Međutim sud nije mogao da zaključi da je podnosilac predstavke bio podstrekavan, imajući u vidu i nalaz domaćih sudova da je on prvo stupio u kontakt sa podnosiocem krivične prijave preko trećeg lica.
ESLJP se zatim okrenuo pitanju postojanja jasnog i predvidivog pravnog okvira za sprovođenje prikrivenih operacija, tj. posebnih dokaznih radnji, radi zaštite od arbitrarnosti i policijskog podstrekavanja. Ukazao je da ZKP predviđa jasan i predvidiv postupak za odobravanje, sprovođenje i nadzor nad posebnim dokaznim radnjama, da je za njihovo određenje potrebno sudsko odobrenje, što nije ispoštovano u slučaju podnosioca predstavke. U pogledu naknadne sudske provere, podnosilac predstavke je isticao ove procesne nedostatke tokom krivičnog postupka, što su domaći sudovi odbacili uz zaključak da pošto nisu bile odobrene, posebne dokazne radnje nisu ni sprovedene. Stoga je ESLJP zaključio da domaći sudovi nisu na adekvatan način razmotrili tvrdnje o zakonitosti policijskog isledništva, i da je to što je policija opremila podnosioca krivične prijave sa aparatom za snimanje i obeleženim novčanicama bez dozvole suda ukazivalo na procesni nedostatak u posebnoj dokaznoj radnji, što je kompromitovalo legitimnost cele prikrivene operacije.
Zbog toga je ESLJP utvrdio da su proceduralni propusti vlasti narušili njegovo pravo na pravično suđenje i da je došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije.
Zahtev za naknadu menaterijalne štete podnosioca predstavke je odbijen jer je ESLJP zaključio da podnosilac ima pravo da traži ponavljanje postupka pred domaćim sudovima, i da u konkretnom slučaju samo utvrđivanje povrede prava predstavlja dovoljno pravično obeštećenje za nematerijalnu štetu.