Odbor od troje sudija Petog odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 11. decembra 2025. godine odluku u predmetu Krstić i drugi protiv Srbije, u kojoj je odbacio predstavke (podnete zasebno od strane ukupno šest podnosilaca, koje je sud spojio u jedan postupak) izjavljene zbog navodne povrede zabrane mučenja iz člana 3, prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8 i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Odluka je objavljena 22. januara 2026. godine.
Prema relevantnim činjenicama, podnosioci su lišeni slobode radi izručenja Sjedinjenim Američkim Državama, gde su optuženi za krivična dela udruživanja radi prevare putem elektronskih sredstava i pranja novca, sa navodnom štetom od više od 70 miliona dolara. Viši sud u Beogradu je odobrio izručenje, ali su se podnosioci žalili navodeći, između ostalog, da zahtev za izručenje nije bio potkrepljen dovoljnim dokazima i da nije ispunjavao zakonske uslove u pogledu forme i sadržine. Neki od podnosilaca su istakli i da bi njihovo izručenje imalo negativan uticaj na njihove odnose sa decom. Apelacioni sud je odbio žalbu i potvrdio odluku višeg suda.
Međutim, viši sud je u julu 2021. godine naložio puštanje podnosilaca na slobodu, usled isteka maksimalnog roka trajanja pritvora radi izručenja, a podnosioci su obavezani da ne napuštaju mesto prebivališta. Do dana donošenja odluke ESLJP, Ministarstvo pravde nije odlučilo o izručenju podnosilaca, upravo usled toka postupka pred ESLJP.
Podnosioci su se obratili Ustavnom sudu kome su podneli ustavne žalbe, ali i osporili ustavnost Zakona o potvrđivanju Sporazuma o izručenju između Republike Srbije i Sjedinjenih Američkih Država, ali ni ti postupci nisu okončani u vreme donošenja odluke ESLJP.
Podnosioci su se obratili ESLJP tvrdeći da bi u slučaju izručenja mogli biti osuđeni na kaznu zatvora u trajanju od četrdeset godina, što bi predstavljalo faktičku doživotnu kaznu. Pet podnosilaca navelo je i da bi bili pritvoreni u nehumanim uslovima, da bi njihovo izručenje dovelo do neodređeno dugog razdvajanja od porodice i da pred domaćim sudovima nisu imali delotvorno pravno sredstvo u odnosu na ove navode.
U pogledu zabrane mučenja iz člana 3 Konvencije i rizika faktičke doživotne kazne, ESLJP je podsetio da Konvencija ne zabranjuje izricanje doživotne kazne za naročito teška krivična dela, ali prema članu 3, takva kazna mora biti umanjiva. Podnosilac snosi teret dokazivanja rizika od izricanja kazne koja bi predstavljala nečovečno ili ponižavajuće kažnjavanje. U konkretnom slučaju, podnosioci nisu tvrdili da bi im, u slučaju osude u SAD, bila izrečena neumanjiva doživotna kazna kaztvora, odnosno bez mogućnosti uslovnog otpusta, ili da bi kazna mogla predstavljati nečovečno ili ponižavajuće postupanje. Stoga, podnosioci nisu izneli teret dokazivanja da bi njihovo izručenje dovelo do rizika od izricanja kazne koja bi predstavljala nečovečno ili ponižavajuće kažnjavanje.
U pogledu prigovora po članovima 8 i 13 Konvencije, sud je smatrao da ne ispunjavaju uslove dopuštenosti iz članova 34 i 35 Konvencije i ne ukazuju na povrede prava i sloboda zajemčenih Konvencijom
Sud je stoga odbacio predstavke u celosti.