Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 16. decembra 2025. godine odluku u predmetu Stajković protiv Srbije, u kojoj je utvrdio povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 5 stav 5 Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na naknadu štete za nezakonito lišenje slobode), usled propusta Ustavnog suda da dosudi naknadu nematerijalne štete podnosiocu, nakon što je utvrdio povredu člana 5 stav 3 Konvencije (pravo lišenog slobode na suđenje u razumnom roku). Odluka ESLJP je objavljena 27. januara 2026. godine.
Podnosilac predstavke je 2016. godine pritvoren zbog sumnje da je izvršio krivično delo iznuda i usled opasnosti od ponovnog izvršenja krivičnog dela, i pritvor je ukupno trajao 11 meseci.
Ustavni sud je utvrdio povredu prava podnosioca zbog dužine trajanja pritvora pre suđenja. Naveo je da nadležni sudovi nisu vodili postupak sa „posebnom pažnjom“ i nisu izneli relevantne i dovoljne razloge za produženje pritvora. Ustavni sud je smatrao da objavljivanje njegove odluke predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje i podnosiocu nije dosudio novčanu naknadu nematerijalne štete.
U postupku pred ESLJP, Vlada Srbije je istakla procesni prigovor da podnosilac nije iscrpeo domaće pravne lekove pošto nije podneo parničnu tužbu za naknadu nematerijalne štete ili zahtev za naknadu štete Ministarstvu pravde. ESLJP je podsetio na stav koji je zauzeo u presudi u predmetu Jasinskis protiv Letonije, prema kome, kada domaće pravo predviđa više mogućih pravnih sredstava, podnosilac koji je iskoristio jedno od tih sredstava nije dužan da koristi i druga sredstva s istim ciljem. U konkretnom slučaju, podnosilac je iskoristio jedno od raspoloživih pravnih sredstava tako što se obratio Ustavnom sudu, koji odlučuje o naknadi materijalne i nematerijalne štete, pa nije bio u obavezi da koristi druga pravna sredstva.
U meritumu, Vlada je argumentovala da je Ustavni sud ocenio da je utvrđivanje povrede predstavljalo dovoljno pravično zadovoljenje u konkretnom slučaju, jer pritvor nije prouzrokovao štetu koja bi opravdala naknadu, kao i da je taj zaključak podržan stavom Ustavnog suda da se radilo o pogrešnom tumačenju prava, a ne stvarnoj povredi zakona.
ESLJP je podsetio na svoj stav u presudi u predmetu Radonjić i Romić (o kojoj smo izvestili ovde), prema kojem u slučaju utvrđenja povrede člana 5 stav 3 Konvencije mora biti dosuđena naknada nematerijalne štete. Utvrđenje povrede samo po sebi ne predstavlja dovoljno obeštećenje. Pošto je u konkretnom slučaju dosuda naknade nematerijalne štete izostala, ESLJP je utvrdio povredu člana 5 stav 5 Konvencije.
Međutim, podnosilac predstavke u postupku pred ESLJP nije istakao zahtev za pravično zadovoljenje, pa ni ESLJP nije dosudio nadoknadu nematerijalne štete.