Odbor od troje sudija Trećeg odeljenja Evropskog suda za ljudska prava doneo je 31. marta 2026. godine odluku u predmetu Jovanović i drugi protiv Srbije, u kojoj je odbacio predstavke sedam podnosilaca, izjavljene zbog navodnih povreda prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima i prava na imovinu iz člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju. Odluka je objavljena 7. maja 2026. godine.

Predstavke su podnete usled navodne neujednačene domaće sudske prakse u vezi sa zahtevima policijskih službenika za isplatu dodataka na zaradu za prekovremeni rad, noćni rad i rad tokom državnih praznika. Sud se već bavio sličnim pitanjem u predmetu Šabanović i drugi protiv Srbije o čemu smo izvestili ovde.   

Činjenice

Podnosioci su podneli tužbe protiv Republike Srbije radi naknade neisplaćenih dodataka na zaradu za prekovremeni rad, rad tokom državnih praznika i noćni rad, koje su odbijene jer su domaći sudovi smatrali da su koeficijenti zarada podnosilaca već bili uvećani za više od 30% na ime naknade za rad u otežanim vremenskim uslovima, u smislu člana 147 stav 1 Zakona o policiji. Pozivajući se na član 147 stav 3 istog zakona, domaći sudovi su zaključili da ovaj poseban režim isključuje primenu opštih propisa o radu.

Podnosioci su zatim podneli ustavne žalbe gde su tvrdili da su redovni sudovi pogrešno primenili odredbe Zakona o policiji i ukazali na neujednačenost sudske prakse jer su navodno pojedini sudovi usvojili identične zahteve. Ustavni sud je odbacio (a u slučaju sedmog podnosioca odbio) ustavne žalbe, pozivajući se na svoju raniju odluku br. Už 3827/2012 od 12. decembra 2012. godine.

Podnosioci su se pritužili ESLJP da su domaći sudovi odbili njihove zahteve dok su istovremeno i neujednačeno donosili presude i u korist i na štetu stotina njihovih kolega u istim ili sličnim okolnostima, čime je stvorena pravna nesigurnost. Takođe su tvrdili da su domaći sudovi proizvoljno tumačili i primenjivali materijalno pravo.

Bez povrede prava na pravično suđenje iz člana 6 stav 1 Konvencije

ESLJP je ukazao da su tužbe podnosilaca odbijene u periodu između juna 2013. i maja 2015. godine, na osnovu poređenja njihovih koeficijenata sa koeficijentima drugih civilnih policijskih službenika, a u kom periodu su domaći sudovi usvajali zahteve kolega poredeći njihove koeficijente sa koeficijentima drugih ovlašćenih policijskih službenika. Te „duboke i dugotrajne razlike“ u sudskoj praksi domaćih sudova konačno su usklađene pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda od 10. novembra 2015. godine, pa je ESLJP utvrdio da su domaće vlasti uskladile svoju sudsku praksu u razumno kratkom roku.

Pošto su se podnosioci nalazili u identičnoj situaciji kao i podnosioci u predmetu Šabanović i drugi, ESLJP je utvrdio da nema razloga da odstupi od svog stava u tom predmetu, te da se zaključci domaćih sudova i njihovo tumačenje relevantnog prava ne mogu smatrati proizvoljnim ili očigledno nerazumnim. To što su tužbe podnosilaca rešene pre nego što je Vrhovni kasacioni sud doneo smernice za rešavanje sličnih predmeta, nije bilo dovljno da predstavlja povredu načela pravne sigurnosti. Shodno tome, ESLJP je predstavke u ovom delu proglasio očigledno neosnovanim i odbacio ih u skladu sa članom 35 stav 3 tačka a) i stav 4 Konvencije.

Bez povrede prava na imovnu iz člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju

Pošto je ESLJP u predmetu Šabanović i drugi već razmatrao iste pritužbe po članu 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju i proglasio ih nespojivim ratione materiae sa tom odredbom, našao je da nema osnova da u ovom predmetu zauzme drugačiji stav, pa je predstavke i u ovom delu proglasio nedopuštenim prema članu 35 stav 3 tačka a) Konvencije i odbacio ih u skladu sa članom 35 stav 4 Konvencije.